Zločin i kazna

Ljetošnji boravak u Crnoj Gori me je natjerao da konačno učinim jednu stvar na koju sam se bezuspješno kanila godinama: da pročitam nešto od Dostojevskog. Neko bi se možda šokirao što to do sada nijesam učinila, ali on nije baš toliko popularan na Zapadu, koliko kod nas. Da se ispravim – popularan jeste, ali nije “obavezan”. Niko vas neće nazvati nepismenim ili neobrazovanim ili nenačitanim ukoliko nijeste odabrali baš njegove knjige u beskonačnim ponudama biblioteka, niti će bilo ko podići obrvu ukoliko se usudite da izgovorite da vam se nije dopao. Rijetko će koji entuzijasta odabrati Ruse za omiljene pisce, a sigurno nikad nećete čuti rečenicu koju je meni neko rekao (naravno, u Crnoj Gori): “Ana Karenjina” je pola obrazovanja, “Rat i mir” obrazovanje.

No, pošto se u našoj lijepoj domovini često nađem uskraćena u razgovoru zato što nijesam pročitala Raskoljnikove dogodovštine, ljetos sam riješila da izvadim taj kamenčić iz cipele i da se latim čitanja. Čitala sam, pravila pauze u kojima sam čitala druge knjige, i konačno završila juče. Nije mi bilo dosadno (naprotiv), ali me je knjiga strašno iritirala i eto, usudiću se da kažem da mi se ne sviđa “Zločin i kazna” i da nijesam sigurna hoću li išta više čitati od zaista velikog, ali meni ne suviše bliskog Fjodora!

Prvo da se osvrnem na Oktoihovo izdanje: treba da otpuste lektora, jer mene lično (ne znam za druge čitaoce) nervira kad tokom čitanja naiđem na bar trideset štamparskih grešaka. Takođe mi je kod prevoda smetalo skakanje sa prostog prošlog vremena na aorist. Inače ne volim aorist, para mi uši jer je izašao iz svakodnevne upotrebe, a najmanje ga volim kada se odjednom pojavi usred priče, pa ponovo nestane kao da ništa nije bilo. Sumnjam da je Dostojevski u originalnom tekstu pravio takvu stilsku grešku: Raskoljnikov “je išao”, “bio”, “razmišljao”, pa onda odjednom “ode”, “dođe”, “pomisli”, “osvrnu se”, itd. Obično se odabere između jednog i drugog načina i ne skakuće lijevo-desno u zavisnosti od raspoloženja.

Što se same priče tiče, mnogo mi se toga nije dopalo, počev od likova. Za mene su najbolji i najslikovitiji likovi u romanu Svidrigajlov i Marta Petrovna, iako se ona pojavljuje samo kroz priču. Ostale žene su toliko melodramatične i histerične da za svaku sitnicu prvo plaču, pa onda padaju u nesvijest (ako se u međuvremenu ne potuku), dok ostali muškarci toliko mudruju, da se na obično pitanje “kako ste” odmah late političkih, socijalnih i filozofskih monologa. Naravno, takvi ljudi postoje i ja ih nažalost poznajem, ali mi je njih dvadeset sažeto u šesto stranica bilo doista nesnosno.

Najbolji dio romana su mi, neizostavno, Raskoljnikova razmišljanja. Dostojevski je virtuoz u unutrašnjem monologu (ako se “interior monologue” tako zove na našem) i uspio je da me potpuno uvuče u njegove dileme i strijepnje. Do određene tačke. Izgubio me je onoga trenutka kada je glavni junak riješio da prizna krivicu policiji. Zašto je priznao? To što se nije ubio mi je potpuno u skladu sa njegovim karkaterom i razmišljanjima, ali predaja zaista nije. Čak bi mi bilo dosljednije da je na kraju pristao na samoubistvo, nego na priznanje!

U svom novinskom tekstu Raskoljnikov izlaže filozofiju zločina i zločinaca i objašnjava kako su veličanstveni ljudi, poput Napoleona, morali vršiti zločine na putu ka veličini, i kako nikad ne bi postali ono što jesu da su se osvrćali na pisana pravila, odnosno na zakon, koji postoji zbog običnih ljudi. Takođe je rekao da je nevolja to što ponekad obični ljudi mogu da uobraze da su veličanstveni, pa da zbog toga imaju pravo na zločin. Mi znamo da je on upravo jedan od ovih drugih, ali ni u jednom trenutku ja nijesam vidjela da je on to shvatio. Naprotiv. On čak i kaže Dunji (ili Sonji, zaboravila sam) da njegov zločin poništavaju sva dobra djela koja bi nastavio da čini, kad bi ostao na slobodi. Na kraju romana kaže da je razlika između njega i veličanstvenih to što je njemu ponestalo snage da izdrži na putu ka veličini, a ne to što mu taj put nije ni pripadao, a nijesam sigurna da je to isto. Bilo bi mi realnije da se nečim odao, nego to što je sebi dopustio da se preda sudu običnih ljudi. Tim prije što on ni u jednom trenutku sebi nije priznao da je učinio nešto loše. On je uvijek našao opravdanja za sebe, rekao je da ubijajući babu oslobodio svijet od jedne ološi, ali gdje je tu Lizaveta? Nju je stalno izbjegavao da pominje, kao da je nije nedužnu ubio. Jedinu naznaku griže savjesti prema njoj sam prepoznala kada mu je Sonja davala krst pred odlazak u policiju, a on je gledao Lizavetin i razmišljao kako bi bilo prikladnije da je uzeo njen. Izuzev tog trenutka, on samo priča o legitimnom i nelegitimnom ubijanju, pominje ratove, pominje Napoleona, ali uvijek odbacuje Sonjinu i Dunjinu primjedbu da je uzeo ljudske živote. Što znači da možemo pričati o duboko potisnutoj krivici koja se manifestuje kroz bolest i nesvjesticu i zbog koje se odao inspektoru, ali ne i krivici koja bi sujetu poput njegove pobijedila i poslala u policiju. Tim prije što je drugi priznao ubistvo, pa ne mislim da je priznanje bilo padanje u klopku lukavog inspektora, već neko unutrašnje prelamanje glavnog junaka. E, u to unutrašnje prelamanje me pisac nije ubijedio.
Eto, zaista bih voljela da mi neko razjasni ove dileme, neko ko je “Zločin i kaznu” učio u školi, ko je imao priliku da čita analize ili da knjigu prosto doživi drugačije nego ja. A do tada ostajem pri zaključku da sam srela velikog pisca, sigurno i veliko djelo, ali da – nažalost – nijesam uspjela da ga zavolim, a kamoli da se oduševim onako kako se kod nas to očekuje.