Visibaba

Juče smo s prijateljem pošli u Baden Baden, da prošetamo. Ukoliko nijeste putovali po Evropi, reći ću vam sledeće: možete je hirurški podijeliti na dva dijela – od Njemačke nagore i od Njemačke nadolje. U prvu kategoriju vam spada sve ono što je sređeno, organizovano, funkcionalno, a u drugu Balkansko-Mediteranski haos. Šetam Baden Badenom i razmišljam: kad bi neki gradonačelnik pokušao ovo da uradi sa bilo kojim crnogorskim gradom, neko bi ga ubio koliko sjutra!

S tim što ja, za razliku od mnogih, ne mislim da je po srijedi otmenost naroda, već ozbiljnost države. Ljudi su ljudi svuda na svijetu i radiće sve ono što može da im prođe. Problem je što kod nas može da im prođe previše toga. Kad čovjek zna da nešto ne smije i da će zaista snositi posljedice ako to uradi, budite sigurni da neće uraditi. Čak ni Balkanac. Evo, pogledajte koliko našeg naroda živi po sjeveru Evrope: psuju pravila, ali im se povinuju. A kod nas možeš da ih kršiš i da ti niko ne kaže ništa. Ili da uhvatiš vezu da te ne kazne. Kod nas može da prođe da, čim opadne nivo Morače, na okolnom rastinju visi bezbroj plastičnih kesa i da obale Morače budu preplavljene smećem. Pokušajte samo jednom u Njemačkoj da bacite vašu kesu sa smećem mimo propisanog mjesta! Neće tu biti nikakve specijalne frke: prijaviće vas neko kome je stalo da Morača bude čista, ili prosto kome bi bilo krivo što je on nekad dobio kaznu, a vi treba da prođete bez posledica samo zato što u tom trenutku nije bio prisutan policajac. Policajac će doći, kazniće vas veoma papreno i vama nikad više neće pasti na pamet da tako nešto napravite. A čak i kad vas ne bi uhvatili, uklonili bi prokletu kesu. I sačekali vas nekoliko dana da se opet pojavite. Dok kod nas čistači ostavljaju smeće za sobom. Da vidite stepenište ispred zgrade Vektre, kod male fontane – dođe vam da se ispovraćete. Oni valjda ometu ono smeće i one užasne opuške, a onda ih sve ćušnu u ćoškove stepenika i tu ostavljaju.

Naravno, ovo sa smećem je samo jedan primjer, mada onaj koji dosta utiče na izgled jednog grada. U Baden Badenu se zna red za svaku stvar. Ako ne smije negdje da se gazi po travi, niko to neće činiti. Ako neko ne zna, pa nagazi, svaki prolaznik će ga ljubazno upozoriti. Ukoliko ljubaznost ne upali, ljubazno će pozvati policiju i ona će doći. Mi smo juče imali incident zašto je Ivan ubrao jednu jedinu u moru visibaba i dao je Filipu: jedna se baba toliko naljutila na nas, da nam je pet minuta držala govor na njemačkom i nije živa htjela da ode. Valjda je čekala da nešto kažemo, ili da se sami prijavimo policiji, ne znam! Ali je toliko stala u zaštitu te glupave visibabe da sam je isprva gledala kao jadnu, ozlojeđenu i dokonu, a kasnije s poštovanjem. Jer, bila je u pravu: nije bitna jedna visibaba, ali kad bi svako ubrao po jednu, nakon pola sata ne bi bilo one hiljade koja je krasila livadu toga dana.

Kod nas je, nažalost, nepopularno zavoditi red na takav tačin. Kod nas je sasvim normalno da, kad guram kolica od Alpe Bara prema kružnom toku, s desne strane ne mogu ići trotoarom od stepenica, a s lijeve od parkiranih automobila, pa moram gurati dijete po prometnoj ulici. Kod nas je normalno da pješaci istrčavaju na crveno, a da onda ide u zatvor neko ko naleti na njih, iako nije prekršio ograničenje brzine. Isto kao što je kod nas normalno da ja, kao pješak kojem je zeleno, moram da pazim da me ne zgaze ovi koji skreću u moju ulicu, jer oni prosto neće da mi daju prednost. Kod nas je normalno da turista iz Jagodine koji vozi u koloni ispred mene izbaci kroz prozor praznu plastičnu flašu od 2l, da ga saobraćajci vide i ne zaustave njega, već mene zbog rutinske kontrole. Kod nas je normalno da se nekažnjeno piše po zgradama, da se ignoriše zakon o zabrani pušenja, da ulicama glavnog grada cirkulišu prikolice koje vuku konji. I tako dalje do preksjutra, ako hoćemo.

Da se razumijemo, nije tako samo kod nas, mada smo mi najekstremniji. Svega sam se ja nagledala putujući po Evropi, od Balkana naniže. Da ne bih davila, navešću samo jedan primjer: u Italiji još uvijek nijesu sposobni da sprovedu uredbu da morate čistiti za svojim psom, pa sam se tamo naučila da hodam oborenog pogleda, kako bih uvijek imala u vidu gdje gazim, jer bih u protivnom u kuću donijela vrlo nezgodan suvenir.

Kao što rekoh, zavesti red u haosu je vrlo nepopularan posao. Ljudi koji su navikli da mogu da rade što hoće, teško podnose da im se zabrani da budu svinje po ulici. I ja to razumijem. Samo što je nekako lijepo kad ideš ulicom, a ona besprekorno asfaltirana, besprekorno čista, a okolo sve miriše. Lijepo je kad su parkirana kola poređana po nekom redu, a ne ostavljena kako se kome prohtjelo. Nekako je lijepa ona urednost i sređenost, mnogo ljepša od osjećaja kada se penješ stepeništem Vektre i kad te spopadne mučnina.

I nekako je lijepo, brate mili, kad jedan obični babac sa štapom može da se, bez ikakvog straha, bori za prava jednog običnog cvijeta u gradskom parku! Ja bih sad potpisala da kod nas bude tako, samo što bih, nažalost, džabe trošila potpis. Jer naš narod samo priča da želi red, ali nekulturu voli mnogo više od reda. A to se odnosi i na one koji nekulturu sprovode, i na one koji je dopuštaju.