Šta bi s blogom?

Prijatelji mi redovno pitaju šta bi s blogom, zašto ne pišem. Ni sama ne znam. Pomalo zato što nemam tema – ne bih o politici, a ništa mi se živo ne dešava. Ne vjerujem da ikoga zanimaju razne trudničke tegobe i tegobice, a još manje je li Filip danas uhvatio krug ulijevo, ili udesno.

S druge strane, borim se da završim ovaj ukleti roman. Nijesam slučajno rekla “uklet”. Ivan je u pravu, ja vjerujem da ću treći napisati za dva mjeseca, ali ovo mučenje s drugim je nešto nevjerovatno. Ne sjećam ko mi je jednom rekao da je najlakše napisati prvu knjigu, najteže drugu, a poslije druge sve lako ide. U prvoj izbaciš iz sebe sve ono što se godinama gomilalo. Ali druga… Ako je prva valjala, s drugom treba ispuniti i premašiti svoja i tuđa očekivanja. Ako prva nije valjala, s drugom treba prevazići sve probleme i imati dovoljno samopouzdanja da se ide dalje. Ja sam negdje između te dvije struje.

I dok se borim sa hrpom napisanih stranica koje nikako da zadovolje neke (možda sulude) kriterijume koje sam sebi postavila, svakodnevnica mi je prilično monotona i ne zaslužuje da je prepričam na blogu. Ne pamtim kad sam izašla, društva nemam, pa mogu ispričati da sam odgledala odličnu mini-seriju “Stubovi zemlje”, da prvi put u životu čitam “Rat i mir” i da ne mogu da vjerujem koliko mi se sviđa, da već dva mjeseca ne mogu da ubodem dobar film (“Turista” sa Anđelinom Žoli i Džonijem Depom je zabavan, ali prazan; novi film sa Robertom De Nirom i Ed Nortonom je pegla, itd.), pa mi se dan u suštini i svodi na tegobe i tegobice trudnoće i na to da li je Filip uhvatio krug ulijevo ili udesno.

Ali eto, da vam se bar javim, da kažem da sam živa i da mi je dosadno. Ali i da se borim da završim knjigu prije porođaja, jer ako ne završim do tad – biću u problemu.