Putujući novčanik

Autor: Ksenija Popović

Jutros trka. Zaboravila sam novčanik u automobilu drugarice koja je pošla ni manje ni više, nego u Herceg Novi, pa mi ga sad dostavljaju preko Ivanovih poslovnih veza (što zvuči mnogo mističnije, nego kad bih, recimo, napisala da će da mi donese novčanik Ivanova koleginica iz kancelarije). Što znači da sad moram da nađem pasoš, da bih s pasošem pošla u banku i podigla nešto para. Iako bi se u malom Danilovgradu, gdje se svi poznajemo, moglo skoro sve obaviti na veresiju, nekako me je blam da odem kod mog sjajnog frizera i da mu kažem: “Dragane, molim te, skrati mi šiške jer ne vidim ništa kroz njih, ali za džabe jer mi je novčanik u Herceg Novom. I isfeniraj me, kad smo već kod tu!”
Stvar bi mi možda i prošla kod Dragana, ali teže u pošti, gdje bi trebalo da kažem: “Mogu li za džabe da pošaljem paket Jeleni u Cirih, jer sam obećala da ću poslati u petak, a onda slagala jer smo imali goste, opa u subotu opet slagala zato što sam previše lijena da bih išla na poštu po pljusku?”

Moram da se pohvalim da sam se prilično izvještila sa Twitterom. Kad tamo nađete ljude koje poznajete, on vam dođe poput besplatnog (i javnog) sms servisa, mada i dalje mislim da su statusi na Facebooku pregledniji, organizovaniji. Ja sam ga povezala sa Facebookom, tako da moji “tvitovi” izlaze i tamo. Samo bih još htjela da shvatim kako se to podešava da izlaze i na blogu, jer znam da to može.

Do sjutra moram da smislim naziv za emisiju, a ne odmičem nigdje dalje od “Kaleidoskopa”. Značenje je sjajno, grafika sjajna, ali je riječ rogobatna i prekomplikovana. Zeznuo me Jugoslav Ćosić za “Između redova”, jer je Ćosić je suviše veliko ime da bi mogao biti dobar potez reciklirati ime njegove stare emisije. Ako imate neku ideju, molim vas da predložite!

I na kraju, prva, gruba ruka prevođenja romana je pri kraju (još tri poglavlja). Nevjerovatan osjećaj čitati i pisati ga ponovo nakon nekoliko mjeseci, osjećala sam se kao da prvi put čitam priču koju je pisao neko drugi! Čak mi se plakalo u jednom trenutku, što nije baš normalno, mislim…