Objavljivanje romana

Autor: Ksenija Popović

Stvar funkcioniše manje-više ovako: ako ste normalni, onoga trenutka kad stavite posljednju taču na posljednju rečenicu knjige koju pišete, dići ćete noge uvis i početi da razmišljate gdje ćete na odmor. Ali ako se zovete Ksenija, a još ste pri tom i vodolija (ne znam koliko to ima veze, ali moja kuma je astrolog i ona tvrdi da i te kako ima veze!), takav pristup je sasvim nemoguć. Neću se zaletjeti da kažem da je bilo lakše napisati roman, nego ga objaviti – ne, nije! – ali sa mnom definitivno nešto ne štima, jer sad radim sve, samo ne uživam.

Na primjer, poslala sam roman na lekturu. Žena je sjela da lektoriše, dogovorile smo se da se nađemo tog i tog dana i da zajedno pogledamo njene izmjene. Kad smo se našle, morala je da počne iz početka, jer sam ja u međuvremenu uzela da ponovo čitam roman i iskasapila svaku rečenicu. Možda ih je deset ostalo netaknutih. Vadila sam se na činjenicu da je u pitanju mnogo fina osoba, jer bi me svako drugi poslao u tri lijepe.


Iznenađujuće strpljiva je bila i dizajnerka korica, na čemu joj se do neba zahvaljujem. Stavila je po strani umjetničku sujetu i usvojila sve moje sugestije. Možda je rezultat taj da knjiga izgleda pomalo dječije, ali oni koji budu čitali roman će shvatiti zašto je naslovna morala da bude ovakva i nikakva drugo. S tim što je dizajnerka uzela moju ideju i od nje napravila nešto što je premašilo sva moja očekivanja.

Bijeli pravougaonik je mjesto za budući bar-kod.

E, sad je samo ostalo da se nadam da me neće ubiti onaj što radi prelom. Prelom vam je onaj dio kad neko uzme tekst, pa mu dodijeli font, veličinu fonta, margine, podijeli ga po stranicama, i tako dalje. Ja, naravno, i tu imam što-šta da prigovorim, jer ne bih ja bila ja kad ne bih tako.

U Centralnoj biblioteci na Cetinju ne bi trebalo da prigovaram išta, tamo se knjiga CIP-uje, a štamparija je srećom u Srbiji, inače bih ja i tamo spucala da nadgledam radove.

A što mislite, da objavim na blogu djelić romana? Možda prvo poglavlje?