Nezgode s poklonima u kući Ivaniševića

Piše: Ksenija Popović

Ameri kažu (možda kaže i neko drugi, ali ja ovu “poslovicu” znam iz američkih filmova) da je osveta najslađa kad je servirate hladnu. Tako je i bilo jutros s mojim rođendanskim poklonom (da, u subotu punim jubilarnih 35).

Da priču počnem tako što ću vam objasniti da, ako iko voli da poklanja, onda sam to ja. Rijetko su moji pokloni skupi, ali su uvijek osmišljeni s posebnom pažnjom, tako da se uklope s interesovanjima ili načinom života osobe kojoj su namijenjeni. Podrazumijeva se da je tako bilo i s Ivaniševićem. Jedino što, kad je on u pitanju, svaki put je nešto pošlo naopako.

Prva epizoda:

Početak zabavljanja; ja u Rimu, Ivan u Strazburu. Zahvaljujući predivnoj kompaniji po imenu Ryan Air, za cijelih 10-20 eura smo mogli da se viđamo svakog vikenda. Jedan do njih smo proveli i u Milanu. Ivanu je to bio prvi put u gradu mog odrastanja, a pošto je opsjednut crveno-crnim timom (u čemu ima moju punu podršku), ja sam odlučila da ga povedem na San Siro. Zvala sam moju drugaricu Jelenu, čiji je suprug tada igrao u Milanu, pa smo organizovale da oduševljenog Ivana povedemo da gleda utakmicu sa porodicama igrača. Tamo je bilo i nekoliko povrijeđenih (Pato, Seedorf i još nekoliko njih), pa Ivan nije znao kud će prije. Nezaboravna je, naravno, anegdota kad je stajao pored Maldinijeve mame i žene: Maldini se okrenuo i mahnuo mami, a Ivan se nasmiješio od uha do uha i viknuo: “Ciao Paolo!” Paolo, misleći da je neko koga poznaje, odgovorio mu je “ciao”, što Ivan danas komentariše odsječnim: “ne interesuje me zašto i kako, poenta je da se on meni javio!”

Uglavnom, moja drugarica i ja smo bile veoma ponosne kako smo mu priredile neponovljivi doživljaj da mu prvi put na San Siru bude ovakav. Mnogo, ali mnogo smo se pravile važne zbog toga. Do trenutka kad se pojavilo jedno društvo, među kojim je bila i jedna prelijepa cura, očigledno manekenka: ta je s deset metara viknula “Ivaneeee”, potrčala prema njemu i skočila mu u zagrljaj! Jelena je rekla: “ček, pa kaj je ovo?!”, a što se mene tiče, ne znam jeste li gledali crtani Aladin. U njemu imate scenu kad se glavni junak pojavljuje preobražen u princa i upoznaje sa zlikovcem Džafarom. Moj izraz lica dok sam se s njom upoznavala je bio otprilike takav:

Da napomenem i da se ispostavilo da je u pitanju drugarica Ivanove sestre Ane, ali to ne mijenja činjenicu da Jelena i ja više nijesmo bile baš tako važne kao u početku.



Druga epizoda:


Odlučim ja da za prvu zajedničku Novu godinu poklonim Ivaniševiću dres Paola Maldinija, i da mu ga potpišu svi igrači. S tim što ovoga puta nijesam lukavila – kao kad smo Jelena i ja kupile Dariov dres, a onda falsifikovale njegov potpis na leđima da bih ja jednom tapkarošu dala u zamjenu za karte za derbi na sami dan utakmice – već je Dario stvarno išao od igrača do igrača i uzeo potpise (na čemu mu vječno hvala!). Dres su mi poslali u Rim, ja sam Ivanu najavila da sam mu spremila poklon na koji sam mnogo ponosna, a onda sam  čak napravila babušku od poklona tako što sam ga spakovala u malu kutiju, pa nju u veću, itd. Ukratko, ja sam se “opučila”, da bi mi Ivanišević, noć uoči puta, na telefonu rekao: “Da nije možda dres Milana s potpisima igrača?”!



Treća epizoda:

Prošle godine je Ivan počeo da priča kako bi volio da u kući ima aparat za kafu. Došla je Nova godina, napolju je bilo -18, pa me ni to nije spriječilo da trudna pođem u tržni centar, kupim to čudo i vučem ga do kola. Lijepo upakovanog sam ga stavila pod jelku, da bi on, čim je ušao u kuću, rekao: “Ovo je sto posto aparat za kafu!”

E, zato sinoć uzimam ja svoj iPad, otvaram Safari, kad… Safari ostao otvoren na njegovom mailu, i to tačno na poruci gdje piše: “Poštovana xyz (zaboravih ko je), pošto se mojoj ženi bliži rođendan, htio sam da joj naručim tortu u obliku knjige, obavezno čokoladnu, i da na knjizi bude to, to i to”.

Da nije bilo svih gore navedenih incidenata, nikad mu ne bih rekla, već bih za Oskara odglumila iznenađenje. Ovako sam jutros nonšalantno dobacila: “Lijepo ti je ono s tortom, šteta što si ostavio otvrenu poruku na Safariju!”

Znam da me sad muž pomalo mrzi, a još više će kad vidi ovaj blog, ali ipak mislim da je zaslužio ovo danas. Što će mi pokloniti, ne znam. Ali sam prilično sigurna da će ubuduće manje nagađati što se nalazi u kutijama s njegovim poklonima, a lukavije planirati moje! 😉