Crtica – Posao

Autor: Boris Raonić

„Sada svoj posao mogu da nosim svuda sa sobom“, hvali se baršunasti glas na nekoj reklami. E, blago ti u pamet, mislim se. Imaš li ti šta osim posla, pitao bih ga rado. No, ako je neka skupa agencija smislila ovakvu poruku, onda je vjerovatno mnogo ljudi koji razmišljaju ovako. Primijetio sam da većina moje generacije živi za posao, da je zaboravila šta čini život, a ustvari upravo je posao, način da obezbijedite preduslove za Život.

 „Nema toga ko je na samrti požalio što nije više radio, već svi žale što nijesu više vremena proveli sa prijateljima i porodicom.“ Ovo mi reče drug, pričajući na temu posla. Nijesam siguran da je mnogo onih koji razmišljaju šta će im biti suma sumarum, kada dođe ta ura.

 Karijerizam, neizvjesnost egzistencije, konzumerizam, su prepreke koje većina moje generacije ne mogu da savladaju i onda mijenjajući prioritete, fokusiraju se isključivo na posao, u njemu nalaze smisao življenja. Slobodno vrijeme im čini nelagodu, pa i njega pokušavaju da ispune poslom. Time se krug zatvara. Ali ni u ovoj matrici života, nijesmo do kraja istrajni, pa nas i toliko posvećenost poslu, ne dovodi ni blizu japanske filozofije i time njihovog društvenog razvoja.

U tome ključnu ulogu imaju oni Drugi, koji su dijametralno raličiti od ovih workaholic-a. Nije ovo priča o onima koji razmišljaju „Ne mogu oni toliko malo da me plate, koliko ja mogu malo da radim“, ali se moraju spomenuti ovi Drugi, te spodobe, koji su antipod ovih prvih, ali i ovi ignoiranti, podcjenjući posao, nijesu našli način da uživaju. Treba spomenuti i one koji su bliski ovoj grupi, koji ne razmišljaju o tome koji će trag ostaviti njihov rad, da li će svojim radom poboljšati društvo, već isključivo o tome koliku će imati platu na kraju mjeseca. Ti će raditi sve i za svakoga, samo da se dokopaju jevra više.