PRESStitucija

Komedija u dva čina
Autorke: Ksenija Popović i Stela Mišković

Lica:
Marko Kralj: pedijatar, oko 30 godina
Niko Kralj: student, Markov brat, 24 godine
Mišel: majstorica za kolače, oko 30 godina
Rajko Dangubić: balkanska verzija preduzetnika, oko 40 godina
Gracijela Ilić: glavna urednica “Gazete”, 40+

Mjesto i vrijeme: bilo gdje na Balkanu uz dužne jezičke intervencije. Današnjica.

Scena 1

Redakcija internet news portala “Gazeta” smještena je u maloj kancelariji sa dva radna stola natrpana novinama, časopisima i papirima; tu su po laptop, štampač, telefon, dvije obične kancelarijske stolice za goste. Na zidu je zalijepjen veći papir sa logom “Gazete”, okružen isječcima iz novina.

Kancelarijom kruži GRACIJELA, žena prosječnog izgleda koja bi mogla biti privlačna kad bi se dotjerala. Ovako je dosta staromodna i kruta. Razgovara preko mobilnog telefona.

GRACIJELA: (preko telefona)
Rejtinge, Gotovanoviću, hoću rejtinge! Hoću da ljudi steknu naviku da ujutro prvo otvaraju naš sajt, pa Fejsbuk, pa oči! …  Poštedite me takvih izgovora, molim vas; ko još ulazi u novinarstvo s očekivanjem redovnih plata?

Ulazi DANGUBIĆ u skromnom, ali pristojnom odijelu na koje očigledno nije navikao. Lijep muškarac, nekako sirov doduše. Gracijeli bi mogao i da se dopadne, svakako ga je opazila. Dok Dangubić gleda oko sebe, Gracijela popravlja kosu i koketno mu daje znak da sjedne na jednu od stolica, ali je on zanemaruje i razgleda isječke po zidu.

GRACIJELA: (preko telefona)
O čemu vi pričate?! … Kako da ne vičem kad ovaj medij zapošljava pet novinara zaduženih za hroniku, pa uprkos tome, kad se supruga ministra saobraćaja surva kolima niz stepenište parka pravo u javni toalet…

DANGUBIĆ:
Legenda.

GRACIJELA: (preko telefona)
…gdje pri tom čovjeka koji ga je koristio dovede u predinfarktno stanje, nikome od vas ne padne na pamet da je to priča?! … Ma znate šta, Gotovanoviću, uopšte me ne interesuje što misli Marković, on je, kako da kažem, idealista. Hoću priču u inboksu za najkasnije pola sata! I začinite je malo, ako boga znate…  (prekida vezu, potpuno mijenja ton) Izvolite?

DANGUBIĆ:
Gdje su ostali?

Gracijela uzima sa stola dva papira i pruža mu.

GRACIJELA:
Cijene reklama su na prvom, oglasa na drugom.

DANGUBIĆ:
A gdje sjede novinari?

GRACIJELA:
Gdje im se kaže.

DANGUBIĆ:
Što ste vi neka opasna, a?

GRACIJELA:
Samo jako zauzeta.

DANGUBIĆ:
Nemojte mi reći da ovdje štampate novine.

GRACIJELA:
Ovo je internet portal.

DANGUBIĆ:
A, to su one “online” (izgovoreno onako kako se piše) novine, je li? I što ste vi tu?

GRACIJELA:
Glavna i odgovorna urednica. A što ste vi tu?

DANGUBIĆ:
Vlasnik.

GRACIJELA:
Čega?

DANGUBIĆ:
Ovoga. (srdačno pruža ruku) Rajko Dangubić.

Umjesto ruke, Gracijela mu pruža vizit-kartu.

GRACIJELA:
Tu imate moju mejl adresu, pa kad odlučite pošaljite.

DANGUBIĆ:
Gracijela Ilić, M – R. Mister?

GRACIJELA:
Magistar.

DANGUBIĆ:
Opa.

Dangubić sjeda za jedan od stolova, kao u svojoj kući.

DANGUBIĆ:
Nije loša ova fotelja.

GRACIJELA:
Niste me čuli kad sam rekla da sam zauzeta?

DANGUBIĆ:
Niste me čuli kad sam rekao da sam vlasnik?

GRACIJELA:
Molim vas. Gospodin Marković nikad ne bi prodao portal.

DANGUBIĆ:
Nije ga prodao.

GRACIJELA:
Čisto sumnjam da mu je ispao iz džepa.

DANGUBIĆ:
U neku ruku i jeste. Držao je damu i desetku, ja damu i šesticu. I sad pazite: u flopu izađu još dvije desetke i dama, i on je već tu imao jaki ful, ja dva dosta jaka para, dvije dame i dvije desetke. I onda na “trn” izađe trojka i on podigne ulog…

GRACIJELA:
Trn?

DANGUBIĆ:
E, e, trrrn. Ali ja pratim. I što mislite, što je onda bilo? A?

Gracijela ne odgovara, već poziva nekoga mobilnim telefonom.

GRACIJELA:
Nedostupan. Čudno.

DANGUBIĆ:
Zadnja karta izlazi dama! Možete li to da vjerujete?

GRACIJELA:
Nevjerovatno. Njemu nikad nije isključen telefon.

DANGUBIĆ:
Odjednom ja imam jači ful od njegovog! Tri dame i dvije desetke!

GRACIJELA:
A onda je na vrbi rodilo grožđe.

DANGUBIĆ:
Hoćete pismeni dokaz, papir, cr… plavo na bijelo?

GRACIJELA:
To je salveta!

DANGUBIĆ:
Pravno važeća salveta, moliću lijepo.

GRACIJELA:
Ovo je stvarno njegov potpis…

Ulazi MIŠEL, lijepa mlada žena koja je stilizovana kao da je krenula na Vudstok 1969. Nosi kutiju kolača iz profesionalne slastičare. Odiše ljubaznošću i entuzijazmom.

MIŠEL:
Prvi put u životu pođe da igra za pare i vrati se kući s novinom! Možete li da vjerujete?

GRACIJELA:
Evo moram.

DANGUBIĆ:
To su ti one “online” novine.

MIŠEL:
A, internet portal. (pruža ruku Gracijeli) Ja sam Mišel. Donijela sam vam kolače.

GRACIJELA:
Meni nije dobro.

DANGUBIĆ:
Pao joj je šećer sto posto. Uzmite jedan. To je iz naše radnje.

GRACIJELA:
Pozliće mi.

DANGUBIĆ:
Nema šanse. Mišel je majstorica, njeni kolači i mrtve dižu.

GRACIJELA:
E baš vam hvala.

MIŠEL:
Bogami je blijeda.

GRACIJELA:
Dobro, ne mislite valjda vas dvoje da se bavite novinarstvom?

MIŠEL:
Ne naravno.

DANGUBIĆ: (istovremeno)
Što da ne?

GRACIJELA:
Dobiću aneurizmu.

DANGUBIĆ:
Bješe li to srčani ili moždani?

Gracijela telefonira.

GRACIJELA:
Gotovanoviću? Gdje ste to? Jao, Gotovanoviću, sve mi je jasno, ali otkud vi u ovoj profesiji… Ama kakva žena ministra saobraćaja, to je bajata priča! Hitno mi nađite gospodina Markovića! (prekida vezu)

MIŠEL: (istovremeno, Dangubiću)
Kako to misliš, što da ne?

DANGUBIĆ:
Što fali? Da proširimo biznis.

GRACIJELA:
Biznis? Mediji jedva sastavljaju kraj s krajem.

DANGUBIĆ: (Mišel)
Zar ti ne zvuči otmeno: vlasnik “online” novina.

MIŠEL:
Od kad ti brineš o tome?

DANGUBIĆ: (za sebe)
Gospodin Rajko Dangubić! A i što bi tebi falilo da malo pišeš za novine?

MIŠEL:
I usput da se kandidujem za ministra.

GRACIJELA:
I to kulture.

MIŠEL: (Gracijeli)
Vama je, vidim, bolje.

DANGUBIĆ:
Možeš da pišeš one tvoje recepte. Ili da nam nagrđuješ konkurenciju.

MIŠEL:
Samo bi mi još to falilo.

DANGUBIĆ:
Slastičara radi kao zmaj, tu nema brige.

MIŠEL:
Sama od sebe?

GRACIJELA:
Vidite da neće, što ste navalili?

Dangubić joj pruža cjenovnik koji je dobio od Gracijele. 

DANGUBIĆ:
Pogledaj ovo. Pogledaj kako su skupe reklame. Nama bi bila džabe.

MIŠEL:
Odličan razlog da se uđe u novinarstvo.

DANGUBIĆ:
Ja bogami hoću. I ti zajedno sa mnom. (grli je) Evo, obećavam, neće da bude velika obaveza.

GRACIJELA:
Kuku!

DANGUBIĆ:
Zamisli samo naslov: “Gospodin Rajko Dangubić i gospođica Mišel, vlasnici novina.”

MIŠEL:
Portala. S tobom je nemoguće raspravljati. Idem na posao.

Dangubić je zadovoljno grli. Mišel odlazi. Gracijela, uvidjevši da je svaka dodatna priča suvišna, navaljuje na Mišeline kolače i telefonira, ali joj se niko ne javlja.

GRACIJELA:
Isključen.

DANGUBIĆ:
Ajde, što ste ko nekuvana noga?

GRACIJELA:
Bojim se i da pitam što to znači.

DANGUBIĆ:
Dobro, oćete da vas povedem u našu poslastičarnicu da vidite da sam dobar šef?

GRACIJELA:
Ne budite smiješni.

DANGUBIĆ:
Samo treba da zamislite da ovo nije “online” novina, nego recimo brod. Jeste da bi mogao da bude ljepši, ali što je tu je. Brod je sad moj. Ko mi je vozač?

GRACIJELA:
Kormilar? … Dobro, ajde. Vozač je glavni i odgovorni urednik.

DANGUBIĆ:
Dakle vi.

GRACIJELA:
Sa sve kapom i epoletama.

DANGUBIĆ:
E pa, s boroletama ili bez njih, sad ćete vi, kao urednik, meni da kažete kako da ovaj naš brod uredimo, pa da, umjesto što saobraćamo između Sutomora i Buljarice, vozimo, recimo, za Italiju.

GRACIJELA:
Kako to mislite?

DANGUBIĆ:
Pa što bi nam, recimo, trebalo da bismo ovo malo dotjerali?

GRACIJELA:
I plate davali na vrijeme.

DANGUBIĆ:
Recimo.

GRACIJELA:
Veća čitanost.

DANGUBIĆ:
A kako se do toga dolazi?

Zvoni Gracijelin telefon.

GRACIJELA: (preko telefona)
Ne sad, Gotovanoviću. (prekida vezu)

DANGUBIĆ:
Ili da budem jasniji, gdje je do sad zapinjalo?

GRACIJELA:
Pa znate kako. Gospodin Marković je bio divan čovjek.

DANGUBIĆ:
Ada nije umro, samo je izašla ta dama herca. Ni ja joj se nisam nadao.

GRACIJELA:
Moja greška. On je divan čovjek, zaista. Na hleb da ga mažete. Samo je, kako bih rekla, idealista. A ovome portalu je, kako ste i sami odlično primijetili, potrebno pragmatizma. Neko sa smislom za praktično, razumijete?

DANGUBIĆ:
E pa takvoga ste dobili.

GRACIJELA:
A ja vam, znate, nisam bilo kakav vozač.

DANGUBIĆ:
Ne?

GRACIJELA:
Ne. Ja sam vam onaj što em vozi brzo, em zna sve prečice.

DANGUBIĆ:
Do Italije?

GRACIJELA:
Do Australije, ako treba. Uz pravi podstrek.

DANGUBIĆ:
Kao na primjer?

GRACIJELA:
Redovnija i pristojnija plata.

DANGUBIĆ:
Recite cijenu.

Gracijela se smiješi.

DANGUBIĆ:
Vidim i boja vam se vratila.

 

Scena 2

Godinu dana kasnije, u toj istoj kancelariji, pretjerano veliki kičasti luster visi sa plafona, stare stolice su zamijenile nove, velike i kičaste, logo na papiru je zamijenila skupa, nabudžena tabla, a ispred velikog i kičastog ogledala pozira Dangubić u jezivom kicoškom crnom odijelu, bijeloj košulji sa karnerom i cipelama na špic. Sa laptopa se čuje muški glas koji novinarskom intonacijom izgovara lekcije self-help knjige.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Koliko god godina imao, gospodin ne dozvoljava da mu pantalone padaju ispod struka.

Dangubić podiže pantalone. 

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Međutim, pantalone jednog gospodina moraju da budu i spuštene dovoljno da pokriju dio cipela, kako se čarape ne bi vidjele.

DANGUBIĆ:
Aha!

Popravlja pantalone.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Gospodin redovno krati dlake u nosu i ušima.

Dangubić provjerava dlake.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
S godinama, gospodin treba da uloži u higijenski trimer za nos i uši, na baterije…

Dangubić ponosno vadi trimer iz džepa i pokazuje ga sebi na ogledalu.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
…kako ne bi morao da trpi bolno čupanje dlaka iz nosa, a pogotovo iz ušiju, putem pincete.

Ulazi Gracijela, dotjerana, u ruci nosi novi kaput uništen ogromnom flekom. Tokom cijele scene će gledati nervozno prema kaputu. Zastaje na ulazu i posmatra.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Lekcija broj sedam: gospodin na sahrani. Gospodin na sahranama uvijek nosi tamno odijelo, bijelu košulju, ozbiljnu kravatu i crne cipele.

Dangubić provjerava odijelo i zadovoljno klima glavom.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Drži se kratkih rečenica, iz poštovanja prema napaćenoj porodici preminulog. Prikladno je reći, na primjer: “Žalim zbog vašeg gubitka gospođo Marković. Vaš suprug je bio divan čovjek.”

DANGUBIĆ:
Žalim zbog vašeg gubitka gospođooo… Marković? … Vaš muž je bio super… tip? E jebi ga sad.

GRACIJELA:
A najviše ga volimo kad gubi na kartama.

Čim ugleda Gracijelu, Dangubić trči prema stolu i kompjuteru sa kojeg dopire glas.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU (OFF):
Lekcija osam. Ponašanje u društvu. Gospodin spremno i često govori “molim vas” i “hvala”. Gospodin uvijek nosi maramicu i spreman je da je pozajmi drugima, pogotovo uplakanim damama.

Dangubić zatvara laptop, glas nestaje. Gracijela kači kaput na čiviluk.

GRACIJELA:
(mjerka odijelo) Opet ste se “dotjerali”.

DANGUBIĆ:
Poslovni čovjek mora da bude dotjeran. Uvijek pripremljen.

GRACIJELA:
Za duet sa Eltonom Džonom?

DANGUBIĆ:
Ovo je s ovogodišnje revije, Gracijela. A je li, što vam je to s kaputom?

GRACIJELA:
To što živimo u naopakim vremenima kad majke misle da je čitav svijet dužan da trpi njihova razmažena derišta po ulici.

DANGUBIĆ:
Žalim zbog vašeg gubitka, gospođo Gracijela. Vaš kaput je bio…

GRACIJELA:
Šiven po mjeri, hvala lijepo, i to od najfinije vune. Prvi put obučen. A kad smo kod lekcije broj sedam, baš sam sinoć primijetila da je ten direktora vodovoda poprimio žućkastiju nijansu. Možda vam se posreći da provježbate.

DANGUBIĆ:
A to je od tri boce vina koje smo bratski podijelili juče za ručak. On nam je vjerna mušterija, kune se u Mišeline kolače, i fala bogu nije još pri glatu.

Pri pomenu Mišel, Gracijela se okreće poslu. Dangubić otvara laptop, na kojem ponovo progovara glas.

MUŠKI GLAS NA LAPTOPU:
Stevo, baš vam je lijepa kravata. Hvala vam Jovo…

Dangubić panično pritiska dugme kojim konačno ućutkuje lekciju.

Pauza. Gracijela čita na ekranu. Odjednom se lupa po čelu i nervozno telefonira.

 GRACIJELA: (preko telefona)
Dobro, Gotovanoviću, jeste li vi nastrani?

DANGUBIĆ:
Ih.

GRACIJELA: (preko telefona)
Pa jedino moguće objašnjenje za vaš rad je da nekako uživate da se derem na vas! … Pa rekla sam da malo začinite, a ne da pišete gluposti koje čak ni naši čitaoci ne bi svarili… Pa začiniti znati da napišete, recimo, da mu je sestra sumnjivog morala… Ma kakve veze ima to što nema sestru?

DANGUBIĆ:
Mi napišemo, pa on neka dokazuje.

GRACIJELA: (preko telefona)
Ali ovo?! (čita sa kompjutera) “Kidnapovana žena ministra saobraćaja?!” Pa Gotovanoviću, nije ovo Pariz, zaboga. Ja sam je jutros vidjela na pijaci. (čita sa kompjutera) “Osamnaest” — pazite, osamnaest! – “identičnih automobila marke Audi A8 je došlo po nju i odvelo je na gliser, koji ju je odvezao za Italiju.”

DANGUBIĆ:
Toliko je auta ni u svatove nije vodilo.

GRACIJELA:
Pa dobro, Gotovanoviću, i da napišemo da ta i ta marka glisera može za jednu noć da stigne do Italije i nazad, što bi je neko otimao da bi je provozao i vratio?! (prekida vezu) Ovaj definitivno nije normalan.

DANGUBIĆ:
Je li popravljivo?

GRACIJELA:
Sve je popravljivo. Samo nam treba nova priča da skrene pažnju s ove.

DANGUBIĆ:
Pa što se onda nervirate?

GRACIJELA:
Baš sad kad sam se kandidovala za predsjednicu etičke komisije “Udruženja novinara”.

DANGUBIĆ: (smije se grohotom)
Vi?!

Gracijela ga prekorno gleda, zatim nervozno čita sa kompjutera.

GRACIJELA:
U jedanaest imamo konferenciju za štampu ministra inostranih poslova.

DANGUBIĆ:
Taman pošaljite Gotovanovića, pošto je jednako talentovan da iznervira njih, koliko i vas.

GRACIJELA:
Komisija za zdravstvo, rad i socijalnu zaštitu, ajme, ponovo zasijeda.

DANGUBIĆ:
Dajte to onome Đuru, što ste rekli da voli doktore i apoteke.

GRACIJELA:
Je li, je l’ znate onog Burića, vlasnika one izdavačke kuće što se bavi kuvarima?

DANGUBIĆ:
“Biber-so”? To mi je mušterija. Što s njim?

GRACIJELA:
Moj kontakt iz policije mi javlja da mu je sinoć sin baš “došao do izražaja”.

DANGUBIĆ:
Opet?

GRACIJELA:
Da objavimo?

DANGUBIĆ:
Nemojte.

GRACIJELA:
Dobro… Grupa “Studenti protiv nepravde” u još jednoj bespredmetnoj akciji. Ovoga puta protestvuju protiv divlje deponije iza fakulteta političkih nauka.

Ulazi MIŠEL, premorena. O ramenu visi torba. U rukama lijepo upakovana, ogromna kutija domaćih kolača.

MIŠEL:
Dobar dan, Gracijela. (stavlja kolače na sto) Dobar dan, ljubavi. (ljubi Dangubićeve usne)

DANGUBIĆ:
Ima li tu što za nas?

MIŠEL:
Cijelu noć sam mijesila. Tri rođendana danas, a za vikend dvije svadbe. Ne mogu više!

GRACIJELA:
Mišel, ja se prosto divim vašoj sposobnosti da ostanete imuni na sto pedeset godina feminizma.

MIŠEL: (Dangubiću)
Momak je isporučio torte jutros u šest, ali mi ga je bilo žao da se vraća za sitne kolače.

DANGUBIĆ:
Ja kolače neću da vozim.

MIŠEL:
Nisam ni mislila. Ja ću.

Sijeda za sto. Iz tašne vadi gomilu svesaka, pravopis i rječnik.

GRACIJELA:
Mišel, između učenja pravopisa i bisera ručne radinosti, kakve su nam šanse da uradite nešto korisno za ovaj naš portal?

MIŠEL:
Tekst o predstavi je već postavljen.

Gracijela otvara tekst na kompjuteru i podrugljivo čita naslov.

GRACIJELA:
“Od čovjeka do monstruma?”

MIŠEL: (Dangubiću)
Uh. Trebalo je da vidiš tu transformaciju. Kako lako čovjek padne pod uticaj…

GRACIJELA:
Pogrešne žene.

MIŠEL:
… drugog. A još lakše se od moći opije.

GRACIJELA: (Dangubiću)
Makbet je, naravno, sjajan komad. Ali se u ovoj režiji slojevitost teksta apsolutno nije prepoznala, a o glumačkom diletantizmu da ne govorim.

DANGUBIĆ:
Ovo ste strašno rekli!

GRACIJELA: (zadovoljna komplimentom)
I to treba da piše u članku.

MIŠEL:
Kad me već tjerate da pišem stvari za koje nisam stručna, makar ću ih pisati na način koji ja razumijem.

DANGUBIĆ:
Pustite je, Gracijela. Vidite koliko se trudi.

MIŠEL:
I ne shvatam, ako nam ovako dobro ide, zašto i dalje ne zaposlite makar novinara za kulturu. Godinu dana mi obećavate.

DANGUBIĆ:
Pa zato nam i ide dobro, što se ne rasipamo.

Mišel pogleda skupi, jezivi luster.

DANGUBIĆ:
Evo, vidi kako te hvale čitaoci: “Potpuno se slažem sa tekstom, bilo je odlično.”

GRACIJELA:
Pošto je mjerodavan stav nekoga ko ne razlikuje “slaganje” od “usaglašavanja”.

Gracijela krišom nešto kuca.

DANGUBIĆ:
“Mišel je najljepša i najbolja novinarka” — e, taj je moj.

GRACIJELA:
Slušajte ovaj: “Mišel novinar kulture – dupli oksimoron.”

DANGUBIĆ:
Šta?

GRACIJELA:
Oksimoron. I to dupli.

MIŠEL:
Što to uopšte znači?

DANGUBIĆ:
Pa valjda… dupli moron. Ali što mu je onda ovo “oksi”?

Mišel traži riječ u rječniku, ali joj Gracijela prilazi i zaustavlja je prije nego što je nađe.

GRACIJELA:
Etimološki, riječ “ox” potiče iz germanskog jezika, u raznim oblicima opstaje sve do savremenog engleskog, uvijek zadržavajući prvobitno značenje: govedo.

DANGUBIĆ:
Što bi neko nju zvao govedo? Bila je dobar đak.

GRACIJELA:
Bojim se da logika nalaže da odgovor na ovo pitanje potražimo u Mišelinom pravom imenu.

DANGUBIĆ:
Milka?! Sram ga bilo!

MIŠEL:
Koga, kad si mi ovo ti napravio?

DANGUBIĆ:
Ja?

MIŠEL:
Pa da. Samo je bilo pitanje vremena kad će ovako nešto da se desi.

DANGUBIĆ:
Ko je taj kreten?

GRACIJELA:
Potpisuje se kao Marko Kralj.

MIŠEL:
Super: on kralj, ja govedo. Da si odmah stavio oglas da tražiš novinara.

DANGUBIĆ:
Evo ga prvi na Gugl: doktor Marko Kralj.

MIŠEL:
Čuješ li ti mene? Odmah da si stavio oglas!

Gracijela ponovo nešto kuca, zadovoljna.

DANGUBIĆ:
Pedijatar.

GRACIJELA: (dok kuca)
Sram ga bilo. Liječi djecu, a tako se izražava.

DANGUBIĆ:
Evo, izbrisao sam komentar, samo prestani da vičeš.

MIŠEL:
Nisi trebao. Ako tako misli, neka tako i kaže.

GRACIJELA:
Evo ga opet! “Jedini razlog zašto praznoglava fufica, slastičarka, može da piše o kulturi je što vlasnik portala liječi krizu srednjih godina preko nje”. Opa.

DANGUBIĆ:
Krizu srednjih godina?!

MIŠEL:
Što bi tek rekao luster da vidi.

DANGUBIĆ:
Ima da mu jebem mater.

Mišel ustaje, uzima kutiju sa kolačima.

MIŠEL: (u odlasku)
Da si odmah postavio taj oglas.

Odlazi.

DANGUBIĆ:
Saznajte mi sve o njemu. Sahraniću ga.

 

Scena 3

Gazeta kasnije. Gracijela ležerno kucka na kompjuteru i nešto čita. Dangubić se nervira i oblijeće oko nje.

DANGUBIĆ:
Nađoste li što?

GRACIJELA:
Polako, gospodine Dangubiću. Znate da istraživačko novinarstvo iziskuje vrijeme i temeljnost.

Ne znajući što će sa sobom, Dangubić ubada slušalice u laptop i pušta lekciju na kompjuteru. S čuđenjem sebi gleda ruku.

GRACIJELA:
Slušajte ovo!

Dangubić je ne čuje. Prilazi mu, čupa mu slušalice iz laptopa.

GLAS ZA LAPTOPA:
Prilikom upoznavanja, ne izbjegavajte rukovanje s osobom koja ima vještačku ili amputiranu ruku. Rukujte se lijevom rukom ili dodirom, kako to najbolje odgovara osobi s invaliditetom…

Dangubić opet panično gasi lekciju.

DANGUBIĆ:
Aman, Gracijela…

GRACIJELA:
Poslala sam vam mejl.

Dangubić otvara mail i čita sporo, zastajkuje.

DANGUBIĆ:
Marko Kralj, tries’ godina. Neoženjen. Osnovnu školu završio kao lu-lučo…

GRACIJELA:
Lučonoša. Ništa to. Gledajte ocjene iz gimnazije.

DANGUBIĆ: (čita)
Prvi razred skroz odličan. Drugi razred, prvo polugođe odličan.

GRACIJELA:
Ali drugo dobar. Treći razred prvo dobar, zatim jedva dovoljan.

DANGUBIĆ:
Dosadilo mu da uči?

GRACIJELA:
Otac mu je poginuo na poslu. Nas to, naravno, ne zanima.

DANGUBIĆ:
Pazite ovo! Privođen više puta zbog tuča!

Gracijela počinje da kuca.

DANGUBIĆ:
Olrajt.(čita) Radio kao konobar u pabu kod sportskog.

GRACIJELA: (kuca)
Kako se ono zvaše?

DANGUBIĆ:
“Klark Kent”.

DANGUBIĆ:
(čita) Nakon majčine smrti… Au, brate… Mijenja ploču. Preuzima brigu o mlađem bratu. Završava medicinu, specijalizira pedijatriju sa najvećom ocjenom.

GRACIJELA: (čita)
Evo ga: “Kako se u ovoj zemlji dolazilo do diploma tokom spornih Devedesetih, pokazuje još jedan primjer do kojeg je Gazeta došla zahvaljujući provjerenim izvorima. Ovoga puta je riječ o Marku Kralju, mladiću burne prošlosti koji je pod sumnjivim okolnostima uspio da se dočepa diplome medicinskog fakulteta, a zatim i specijalizacije. Roditelji treba da znaju, kad odlučuju kome da povjere zdravlje svoje djece, da je po srijedi momak koji je već od prvih razreda srednje škole hapšen više puta, zbog vršnjačkog nasilja i droge.

DANGUBIĆ:
Droge?

GRACIJELA:
To su već kreativne nijanse. Dodađu i sitne krađe.

DANGUBIĆ:
Svaka čast. Samo požurite dok se ne vrati Mišel.

GRACIJELA:
Gospodine Dangubiću, nemojte mi zamjeriti, ali moram da pitam: ne bi li čovjeku poput vas — uspješnom, ambicioznom, vlasniku medija, a pri tom i pravom muškarcu — bolje pristajala drugačija žena? Mišel je ipak, kako da kažem… jednostavna. Usudiću se da kažem obična.

DANGUBIĆ:
Mislite?

GRACIJELA:
Svi to misle. I komentarišu, što je najgore.

DANGUBIĆ:
Stvarno?

GRACIJELA:
Opšte je mišljenje da je vama potreban neko… zreliji, obrazovan, stabilan, neko ko razumije koji je vaš položaj u društvu i kako da se ponaša u skladu sa njime. Ipak vi niste više obični vlasnik poslastičarnice.

Pauza. Dangubić zamišljen.

DANGUBIĆ:
Ali ona se toliko trudi…

Gracijela ponovo kuca. Ulazi Mišel. Dangubić je nekako drugačije odmjerava. Mišel sijeda za kompjuter i kreće vrijedno da radi.

GRACIJELA: (čita)
Nekoliko zabrinutih roditelja izjavilo je za “Gazetu” da su primijetili sumnjivo ponašanje doktora Kralja…

MIŠEL:
Ovaj što je “tebe” uvrijedio?

DANGUBIĆ:
D van end lonli.

GRACIJELA:
…čiji opis ukazuje na vjerovatnoću da se mladi pedijatar vratio starim navikama. Naši izvori iz tužilaštva tvrde da je već pokrenuta istraga protiv kontroverznog ljekara, kako bi se utvrdilo da li je zaista pregledao pacijente pod uticajem opijata.”

MIŠEL:
Sve ste to tako brzo našli?

DANGUBIĆ:
Kad smo počeli da kopamo, nismo znali što nas je snašlo. Nasilnik. Divljak.

MIŠEL:
Inače, oksimoron nije ono što smo mi mislili, ali je svejedno uvreda.

GRACIJELA:
Eto, i vi se opismeniste.

DANGUBIĆ:
Ali je kriza srednjih godina — kriza srednjih godina!

GRACIJELA:
Evo, tekst postavljen, pravo na naslovnu. Nazvala sam ga “Pedijatar, a narkoman”.

DANGUBIĆ:
Odlično. Ja već kucam prve komentare.

 

Scena 4

Mali, skromni, ali uredni stan Marka Kralja. Kuhinja i dnevni boravak ujedno. Na kuhinjskom stolu činija s jabukama. Uz zid na podu ostavljene dvije table sa parolama: “Bijaše grad, postade smrad” i “Krenuh na učilište, dočeka me smetlište”. Markov mlađi brat NIKO KRALJ stoji na bijeloj platformi i igra “Wii Fit Plus” u trenerci i majici sa ogromnim natpisom “student”, ispod kojeg su tri sličice poput onih na saobraćajnim znacima: krevet, džojstik i krigla piva. Igra igru “Flying Chicken” u kojoj oponaša kokošku koja leti tako što mlati rukama, čuči, ustaje, naginje se lijevo-desno.

Utrčava zgodni MARKO KRALJ u bijelom mantilu sa stetoskopom oko vrata, vidi Nika i zastaje zbunjen. Niko nastavlja da mlati.

MARKO:
Čestitam, upravo si opovrgnuo Darvina.

NIKO:
Zar nije ludilo? Pozajmio sam od Ljuba.

MARKO:
Za slučaj da nisi upućen, neke ptice stvarno nikad ne polete.

Marko pretražuje fioke i police, nervira se.

NIKO:
Opet se igraš žmurke sa stvarima?

MARKO:
Ne mogu da nađem blok sa receptima. A, evo ga.

NIKO:
Oćeš da probaš? Em zabavno, em sagorijeva kalorije.

MARKO:
Sagorijeva ih i učenje. Pokušaj.

Izlazi. Niko igra novu partiju, kokodače, smije se sam sa sobom. Nakon nekoliko trenutaka Marko ponovo ulazi, sad već opušteniji, skida mantil.

NIKO: (zadihan)
Ima li nešto za večeru?

MARKO:
Biće pečena kokoška ako to ne ugasiš.

Marko vadi nešto iz frižidera i stavlja u mikrotalasnu. Niko gasi igricu i postavlja sto. Marko lista portale na laptopu.

NIKO:
Ni danas me nisu uhapsili.

MARKO:
Vidim, nema te na portalima.

NIKO:
Zamisli, čak ni batine nisam dobio.

MARKO:
Tek to ne mogu da im oprostim.

NIKO:
Ni ja. Kvare mi reputaciju!

MARKO:
Što je danas bilo u pitanju? Prava mačaka kontejnerki?

NIKO:
Divlja deponija iza našeg fakulteta. Poguši se narod.

MARKO:
Ako ćemo pravo, i ti se malo čuješ.

NIKO:
Dobar glas daleko se čuje.

Marko stavlja na sto podgrijanu večeru, jedu.

NIKO:
A ti?

MARKO:
Dvanaest sati iz cuga. Cijeli grad ima stomačni virus. Pet puta sam se presvlačio. I zamalo batine popio.

NIKO:
Ti batine popio?! E da mi je i to čudo da vidim.

MARKO:
Pa kad nije džentlmenski vratiti ženi.

NIKO:
Počele su, dakle, da te tuku. Propade se.

MARKO:
Neka užasna žena je vikala na malu Jovanu tu, ispred zgrade. Jovanina mama u čudu, ne može joj ništa. Možeš misliti koliko je bila glasna, kad je nas nekoliko izašlo da vidi o čemu se radi.

NIKO:
A što joj je Jovana zgriješila?

MARKO:
Ma slučajno joj uflekala novi kaput. (karikira) “Šiven po mjeri, prvi put obučen!” Ne možeš da shvatiš što je sve djetetu izgovorila. A i ja njoj kad sam izašao, nisam mogao da se zaustavim.

NIKO:
A onda mi neko kaže da je doktor gospodsko zvanje.

MARKO:
Ma kako nije, vidi što mi je Jovana poslije tutnula u džep.

Iz džepa vadi pismo, daje ga Niku.

NIKO:
(čita) “Dragi čika dotkore Marko, ti si najbolji i najnajljepši, pomogao si meni i medu Fićku kad smo pali s ljunjaške i ja ću kad porastem da se udam za tebe u vjenčanicu.” Vidi, čak te i nacrtala. Original Čiča Gliša.

MARKO:
A u sred toga haosa, gospođa Mandić mi dovodi maloga Edina da mu ja objasnim zašto se mama udebljala. Ja mu kažem da sad beba raste u stomaku, a on će na to: a što joj onda raste u guzi?

Niko se grohotom smije. Smije se i Marko.

MARKO:
Djeca su čudo.

NIKO:
Pa što čekaš?

MARKO:
Pedesetoro u ordinaciji i jedno kući — sasvim dovoljno, hvala lijepo.

NIKO:
Ti otkad si se bacio na medicinu, krenuo si putem uglednih istorijskih muških usjeđelica.

MARKO:
Je l’ tako?

NIKO:
Niče, Mikelanđelo, Tesla, Njutn…

Marko uzima jabuku sa stola.

MARKO:
Hoćeš da prođeš kao on?

NIKO:
Platon, Aristotel, Kant… Betoven!

MARKO:
A ja mislio da studiraš novinarstvo.

NIKO: (gleda na sat)
U jebo te, predavanje.

Istrčava. Marko za njim viče.

MARKO:
Samo da znaš da će suđe da te čeka!

Marko sam, uključuje Wii Fit i pušta leteću kokošku. Mlati dva-tri puta, onda ga je sramota od samog sebe, gasi i sprema one sudove. Zvoni mu mobilni telefon. Uzima ga, javlja se.

MARKO: (preko telefona)
Halo Ljubo? … E, brate… Što?!

Zvoni i kućni telefon i po Markovom izrazu lica se vidi da nešto nije kako treba. I Niko se vraća u stan, i on na mobilnom telefonu, alarmirano gleda Marka. Otvara laptop.

 

Scena 5

Markov stan. Marko sa laptopom u krilu, Niko drnda po mobilnom telefonu, obojica zabrinuti.

MARKO:
Propustio si predavanje.

NIKO:
Preživjeću. Kome si sve poslao?

MARKO:
I “Gazeti”, i ovima što su prenijeli. Jesi siguran da su dužni da objave?

NIKO:
Teoretski jesu.

MARKO:
Pa zašto ga onda nema?!

NIKO:
Ha! Evo ga!

MARKO:
Gdje?

NIKO:
Na “Gazeti”. Klikni tu…. Sad tu… Sad se spusti tu dolje.

MARKO:
I?

NIKO:
Sad klikni tu… I tu… Eto ga!

MARKO:
Ma gdje?!

NIKO:
Ama tu desno, to malo.

MARKO: (čkilji)
Vidi stvarno!

NIKO:
Pa dobro, nije strašno. Uz pola sata do sat truda, uz adekvatnu optiku, može i da se nađe…

MARKO:
Ubiću nekoga, majke mi.

NIKO:
Jesi zvao advokata?

MARKO:
Pa on kaže da bi me radije branio da ubijem čovjeka. Ovako treba da bude spreman da mu žena bude ološ, on alkoholičar, a ta žrtva košta.

NIKO:
Jedino bubreg da prodaš.

MARKO:
Pa prodaću ako treba.

NIKO:
Džabe ćeš ga potrošiti, tu nema vajde.

MARKO: (svadljivo)
Pa što treba? Da se pustim?!

NIKO:
Samo te upozoravam da niko još nije zaratio s medijima, a da mu nije na nos izašlo.

MARKO:
I njima će, kunem ti se!

NIKO:
Ajmo, pozitivna energija.

MARKO:
Ja ću tužbu svakako da podnesem, pa što bude. Baš me briga što kažu da s njom mogu da obrišem… znaš već što.

NIKO:
Reci guzicu, brate, naši smo!

MARKO:
Znaš što, Niko. Ja ako izgubim ordinaciju…

NIKO:
Ne zezaj. To se ne može desiti.

MARKO:
Već mi je otkazano pola pregleda… Pogledaj ovo. Svaki deseti komentar je u moju korist.

NIKO:
Te sam ja pisao.

MARKO:
Divno.

NIKO:
A što se loših tiče, sedamdes’ posto komentara pišu ljudi iz redakcija. Imali smo predavanja o tome.

MARKO:
Je l’ kapiraš da sve ovo nema nikakve logike?

NIKO:
Ni meni nije jasno zašto ti.

Marko odjednom ustaje.

MARKO:
Ma znaš što, idem ja tamo.

NIKO:
Nemoj, molim te!

MARKO:
Samo da popričam, da vidim o čemu se radi!

Niko nije ubijeđen.

MARKO:
Nego što treba? Da ćutim kao…

NIKO:
Reci pička brate, naši smo!

MARKO:
Idem ja. A ti, na predavanja!

Odlazi.

NIKO:
E, sad smo tek najebali.

 

Scena 6

Redakcija. Mišel sama za stolom, okružena starim sveskama i rokovnicima koje lista, a zatim bilježi stranice i nešto zapisuje. Ulazi Marko, jako se trudi da bude strpljiv i miran.

MARKO:
Dobar dan.

Mišel se prene, ljubazno nasmiješi.

MIŠEL:
Dobar dan.

Odmah joj zapadne za oko njegov izgled, pa brzo skreće pogled.

MARKO:
Tražim urednika.

MIŠEL:
Urednica je trenutno odsutna, ali brzo će se vratiti. Hoćete da je sačekate?

Marko uhvati krug po redakciji, zatim sjedne.

MARKO:

Odnekud ste mi poznati.

MIŠEL:
Ne bih znala.

MARKO:
Makbet!

MIŠEL: (postiđeno)
Čitali ste tekst o predstavi…

MARKO:
Nisam. Što, je l’ vi pišete kritike?

MIŠEL:
Pa ne bih baš rekla kritike. Izvještaje.

MARKO:
Vidio sam vas u pozorištu sinoć, zar ne?

MIŠEL:
Je l’mogu onda ja vas nešto da pitam? Je li se vama predstava dopala?

MARKO:
Jako.

MIŠEL:
Nije vam se učinilo da se “slojevitost komada apsolutno nije prepoznala”?

MARKO:
Svako rediteljsko rješenje je bilo na mjestu, gluma besrpjekorna.

MIŠEL:
(sama za sebe) Eto. Takav čovjek njima treba. (Marku, s osmijehom) Brzo će urednica.

Vraća se poslu.

MARKO:
Istražujete nešto? Ili nekoga?

MIŠEL:
To su sveske s receptima koje smo skupljale mama, baka i ja. Odlučila sam da napišem knjigu recepata. Posvećenu kolačima.

MARKO:
Vi ste baš svestrani.

MIŠEL:
Zapravo i nisam. A da vam pravo kažem, ni ne želim da budem. Ali zato ste vi tu.

MARKO:
Kako to mislite?

MIŠEL:
Je l’ biste probali jedan od mojih kolača? To sam nešto eksperimentisala.

MARKO:
Obožavam kolače. (jede) Uh, ovakve čak ni moja majka nije pravila. A to vam dođe kao kompliment nad komplimentima.

MIŠEL:
Tako mi je drago što ste konačno došli.

MARKO:
Zašto?

MIŠEL:
Nedostajao mi je moj život. Moje vrijeme. Moja interesovanja.

MARKO:
Nisam siguran o čemu pričate.

MIŠEL:
O kulturi treba da pišu ljudi iz kulture.

MARKO:
A ne, vidite, pomiješali ste me. Ja sam Marko Kralj, i htio bih da razjasnimo…

MIŠEL:
Onaj s duplim oksimoronom?

MARKO:
Molim?

MIŠEL:
A pa da. Dođite, da vam čestitam. Sve ste vi u pravu. Sve je tako kako ste rekli.

MARKO:
Rekao? Što sam ja rekao?

MIŠEL:
Slastičarka? Evo me, i to ponosna, sram da vas bude.

MARKO:
Vi ste mene pomiješali s nekim.

MIŠEL:
Ma nemoj? Mislite da sam glupa. Pa da, praznoglava fufica, bješe li? E baš vam hvala.

MARKO:
Ja ne znam o čemu pričate!

MIŠEL:
Ali zato vam svaka čast za onu krizu srednjih godina. Tu ste pogodili tačno u metu.

MARKO:
Gospođo, alo?! O čemu vi pričate?

MIŠEL:
Marko Kralj?

MARKO:
Da.

MIŠEL:
Pedijatar?

MARKO:
Da.

MIŠEL:
E pa onda marš napolje! (gura ga) Napolje, jeste čuli?! Napolje!

Da joj ne bi vratio, Marko se povlači i odlazi ljutito.

MARKO: (u odlasku)
Luda žena!

MIŠEL:
Jadna djeca!

Dok izlazi iz redakcije, Marko se sreće sa Gracijelom koja ustukne kad ga vidi, pa se ušunja unutra skrivajući lice od njega.

MARKO:
Jeste vi urednica?

GRACIJELA: (u prolazu)
Nisam.

Marko odlazi nervozan. Mišel upitno posmatra Gracijelu koja odlazi za svoj sto i pravi se luda.

MIŠEL:
Što je ovo sad značilo?

GRACIJELA:
Artikulišite se Mišel, ne čitam vam misli. O čemu pričate?

MIŠEL:
Zašto ste lagali?

GRACIJELA:
Nisam luda da kažem da sam urednica kad me traži predmet pisanja s onakvim izrazom lica, a u redakciji nema muškaraca.

MIŠEL:
Aha…

GRACIJELA:
Što je htio?

MIŠEL:
Isto što i ministar saobraćaja jutros, pretpostavljam.

GRACIJELA:
Samo neka napadaju. To je super za donacije, a i strane ambasade obožavaju ugrožene medije.

MIŠEL:
Ne mogu da shvatim da je imao drskost da dođe ovdje i da se pravi lud.

GRACIJELA:
Pa što ste očekivali od nekoga s takvom biografijom?

Mišel ćuti. Gracijela se zadovoljno smiješi i piše novi tekst.

GRACIJELA:
Da vidimo koliko će da bude drzak nakon ovoga… Pa neka ubuduće pazi kome drži stranu…

 

Scena 7

Markov stan. Uz zid ostavljene dvije nove table sa parolama: “Uvaženi rektore, studenti nisu stoka” i “Na prazan stomak se slabije uči”. Marko popravlja usisivač u kojem se nešto zaglavilo. Nervozno čačka, pa uvidjevši da to ne pomaže, kreće njime da lupa po podu. Nešto eksplodira, usisivač dimi. Marko gunđa sebi u bradu. Ulazi Niko u majici na kojoj je slika leteće kokoške.

NIKO:
Opet te napadaju kućni aparati?

MARKO:
Nije momenat, Niko.

Marko sprema, kupi.

NIKO:
Mene ni danas nisu uhapsili.

MARKO:
Sramota.

NIKO:
Ih, nisam te vidio ovako “bajno” raspoloženog od onog incidenta sa Deda Mrazom i petardama kad je čika Janku izgorela garaža.

MARKO:
Misliš kad ste ti i Ljubo čika Janku zapalili garažu.

NIKO: (teatralno)
Otvori se bratu svome, reci što ti je na duši, spreman sam da saslušam i udijelim mudrost!

MARKO:
Nisam raspoložen.

NIKO: (ozbiljan)
Bez zezanja, je li bilo nešto novo?

MARKO:
(recituje napamet naučeno) “Šokantna nova saznanja o slučaju Marko Kralj: pedijatar koristi privatnu ordinaciju da bi dilovao drogu.”

NIKO:
Zajebavaš?

MARKO:
Dok si se ti igrao 68-e, i to su prenijeli svi mediji, a meni su otkazani svi pregledi za danas i sjutra.

NIKO:
Pa jesam ti rekao da ne ideš tamo?!

MARKO:
A da tek vidiš komentare.

NIKO:
To nemoj ni da gledaš.

Zvoni telefon. Marko se javlja i udaljava dok priča. Niko otvara laptop, čita.

NIKO:
Mater vam jebem bezobraznu. Njega ste našli.

MARKO: (preko telefona, viče)
Molim?! … O čemu vi pričate?! … Ama to nema veze s mozgom! … (govori tiše, ali vrlo nervozno) Odlično, istražujte koliko hoćete… Sjutra u deset? Vidimo se sjutra u deset. (nervozno prekida vezu) Jebaću im mater.

NIKO:
Opa! Kome?

MARKO:
Šta kome? Gazeti!

NIKO:
Ko te istražuje?

MARKO:
I tužilaštvo, i ljekarska komora. Mogu licencu da mi uzmu.

NIKO:
Pa što je sjutra u deset?

MARKO:
Testiranje na drogu.

Marko van sebe. Kreće ka izlazu.

NIKO:
Čekaj, gdje ćeš? Pa vidio si da s njima nema razgovora.

MARKO:
U pravu si. I zato sad idem da im jebem mater.

Odlazi. Niko istrčava za njim.

 

Scena 8

Redakcija. Dangubić se dosađuje za kompjuterom. Upada Mišel ushićena, ljubi ga veselo.

DANGUBIĆ:
E?

MIŠEL:
Ja sam vuk!

Mišel oduševljena čeka njegovo oduševljenje koje ne stiže.

DANGUBIĆ:
Taman smo se navikli na ovo Mišel, ali ajde.

MIŠEL:
Ma ne, bre, nego sam vuk, a ne lisica!

DANGUBIĆ:
Tigrica.

MIŠEL:
Ti definitivno nisi normalan.

DANGUBIĆ:
Dobro, dobro, reci.

MIŠEL:
“Biber-so”, najveće izdavačko preduzeće za kulinarske knjige, hoće da objavi moj kuvar!

DANGUBIĆ:
Otkud sad to?

MIŠEL:
Tri puta sam ti rekla da imam sastanak s njima.

DANGUBIĆ:
Ja mislio to onako, da se raspitaš. U ostalom, znam tog vlasnika. Da mu nije bilo mene, svi bi objavili da mu je sin narkoman i svaštočina.

MIŠEL:
Te me se stvari ne tiču. Oni su mene zvali. I ne samo da hoće da ga objave, nego smo već dogovorili fotografa da slika moje kolače.

DANGUBIĆ:
Tvoje kolače? Kad su prestali da budu “naši”?

MIŠEL:
Ovo su moji porodični recepti.

DANGUBIĆ:
I ne razumijem kakva je sad žurba da se kuvar piše na vrat na nos. Gdje gori?

MIŠEL:
Ne razumijem.

DANGUBIĆ:
“Biber so”, najveći izdavač. Da se nisi malo zaletjela?

MIŠEL:
Oni su mene zvali.

DANGUBIĆ:
Otkud ti njima?

MIŠEL:
Dopali im se moji recepti na portalu, čuli su da tražim izdavača. Eto, ispade da si bio u pravu da može nešto dobro iz ovoga da izađe.

DANGUBIĆ:
Samo mislim da se zalijećeš. Zar nije bolje prvo na mala vrata, pa da vidimo?

MIŠEL:
Ako su velika otvorena, ne razumijem što će mi mala.

DANGUBIĆ:
A mene obavještavaš tek kad je sve završeno. Lijepo.

MIŠEL:
Što je tebi?

DANGUBIĆ:
A poslastičarnica? A portal? A ja?!

MIŠEL:
Voliš li ti mene uopšte?

DANGUBIĆ:
Kakvo je sad to pitanje, sedam godina smo zajedno?

MIŠEL:
Pa očito je vrijeme da pitam.

Ulazi Gracijela, viče preko mobilnog telefona.

GRACIJELA: (preko telefona)
Gotovanoviću, odrobijaću vas, kunem vam se!

DANGUBIĆ:
Ovoga Gotovanovića da nema, trebalo bi ga izmisliti.

MIŠEL:
Nismo završili razgovor, da znaš.

Mišel sijeda za svoj sto i razgleda svoje recepte, zapisuje.

GRACIJELA: (preko telefona)
Pa nađite joj ljubavnika, pobogu! … Pa izmislite ga! (prekida vezu, gleda Mišel kako radi) Što li je sad u pitanju?

DANGUBIĆ:
Mišel piše knjigu.

GRACIJELA:
O šekspirologiji? Baš lijepo, ovome društvu je potreban dobar povod za smijeh.

MIŠEL:
Gracijela, pazite da ne pretjerate, jer ste odavno opasno na ivici.

GRACIJELA:
Opa. Dangubiću, bio bi red da joj konačno napravite kopiju ključa od vašeg stana i da kupite taj prsten, vidite da je očajna.

MIŠEL:
Razumijem da su vas pritisle godine i da ste zato ovakvi, ali ako vam već treba vreća za boks, mislim da ćete bolje proći u teretani prekoputa, jer ako se meni još jednom ovako obratite, nos ću da vam slomim!

Dangubić aplaudira i smije se.

GRACIJELA:
Odbijam razgovor na tom nivou.

MIŠEL:
Konačno. Dugo vam je trebalo.

Upada Marko. Dangubić ga ne prepoznaje i upitno ga gleda; Gracijela opet nastoji da eskivira da im se pogledi sretnu, Mišel posmatra sa svoga mjesta.

MARKO: (viče)
Ko je ovdje glavni?

DANGUBIĆ: (bukadžijski)
Ja sam.

Marko nasrće fizički na Dangubića. Rvaju se po podu, Marko je jači. Gracijela i Mišel dotrčavaju da ih razdvajaju. Mišel pokušava da odvuče Marka od Dangubića, Gracijela da odvuče Dangubića od Marka, čime koristi priliku da Dangubića temeljno ispipa, a pri tom cijelo vrijeme okreće glavu tako da je Marko ne prepozna. Utrčava Niko, razdvaja ih i drži Marka, dok se Mišel postavlja kao živi zid između njega i Dangubića.

MARKO:
Jebaću mu majku!

DANGUBIĆ:
Ma ko je bre ovaj?

MARKO:
Pusti me, Niko!

NIKO:
Ne znate ko je, a pišete o njemu?

DANGUBIĆ:
Ministar saobraćaja?

MIŠEL:
Ne. To je Marko Kralj.

DANGUBIĆ:
Aha! Daću ja tebi krizu srednjih godina!

Dangubić obilazi Mišel i nasrće na Marka, koji se otresa od Nika. Gracijela odmah opet hvata Dangubića, Niko ih razdvaja. Mišel se izmiče.

GRACIJELA:
Ma nemojte, gospodine Dangubiću, pobogu.

Marko ponovo savlada Dangubića, prikuje ga za pod, na što Gracijela grabi novine sa stola i udara Marka novinama. Marko je primoran da pusti Dangubića da ga se riješio Gracijele. Otima joj novine i udaljava se od nje.

MIŠEL:
Kakav krasan primjer zrelog ponašanja odraslih ljudi.

Gracijela odlazi za svoj sto. Dok teče dalji razgovor, među njima, Gracijela zove policiju.

GRACIJELA: (preko telefona)

Molim vas da hitno dođete u redakciju Gazete. Individua po imenu Marko Kralj, koja je bila predmet našeg istraživačkog novinarstva, upravo je upala i fizički nasrnula na vlasnika. Da. Gospodina Dangubića. Da. Hvala.

NIKO: (Marku)

Idemo odavde.

MARKO:
Ne pada mi na pamet. (Dangubiću) Šta hoćete vi od mene?

DANGUBIĆ:
Prvi si počeo.

MARKO:
Ja? Ko ste bre vi, ljudi? Ima li ovdje iko normalan?

Gracijela prekida vezu.

GRACIJELA:
Znate što, Kralju. Koliko god da vam se ne sviđa to što smo vam u javnosti skinuli masku, pa su svi mogli da vide što se krije iza te lijepe fasade koju ste nabacili, ovo što ste sada napravili će skupo da vas košta.

Marko je čudno gleda, odnekud mu je poznata.

MARKO:
Vi ste nešto pogriješili.

Gracijela se uzvrpolji, izbjegava njegov pogled. Mišel sve posmatra i sluša.

NIKO:
Ajmo, Marko.

MIŠEL:
Bolje idite odavde.

MARKO:
Nigdje ja ne idem dok ovo ne dovedemo do kraja.

MIŠEL:
Dolazi policija.

MARKO:
Odlično, neka dođu, da im zajedno objasnimo što se ovdje dešava.

NIKO:
Ajmo, kad te molim.

MARKO:
Nigdje ja ne idem, Niko! Je li ti jasno? A tebe ako je frka od policije, bježi kući!

Niko odjednom zadovoljan, naravno ostaje. Možda ga najzad uhapse!

 

Scena 9

Redakcija. Mišel je sama, stvari sa njenog stola spakovane. Ulazi Dangubić vidno zadovoljan.

DANGUBIĆ:
Usjeđelica ili ne, ona Gracijela je čisti genije.

MIŠEL:
Je li?

DANGUBIĆ:
Znaš li kako je to lijepo upakovala. Napad na slobodu medija, na profesiju, na dostojanstvo!

MIŠEL:
I što će sad da bude s njim?

DANGUBIĆ:
Koga briga. A što je tek napričala o slobodi govora, to ne bih umio ni da ti prepričam.

MIŠEL:
A bi li umio da mi prepričaš što ste mu tačno napravili?

DANGUBIĆ:
Što? Podnijeli krivičnu prijavu i poslali vijest svim medijima.

MIŠEL:
A prije toga?

DANGUBIĆ:
Kako to misliš?

MIŠEL:
Niste malo “začinili” one tekstove o njemu?

DANGUBIĆ:
Zar nisi znala da triput izrečena laž postaje istina?

Mišel ne zna što da kaže na ovo.

DANGUBIĆ:
Čekaj, jesi li ti zaboravila da je on nas uvrijedio?

MIŠEL:
Nas ili tebe?

DANGUBIĆ:
Piši ti taj tvoj kuvar, i onako ti je to važnije od mene.

MIŠEL:
Konačno jeste.

Odlazi.

DANGUBIĆ:
Vratićeš se i prije nego što si pošla.

Ulazi Gracijela. Vidi Mišelin prazni sto, uzrujanog Dangubića i prepoznaje priliku.

GRACIJELA:
Mogu li da primijetim, gospodine Dangubiću, da ste bili fantastični u stanici? Sve što ste rekli je bilo pun pogodak.

DANGUBIĆ:
A tek vi!

GRACIJELA:
Dečko nam je svojom nepromišljenošću napravio veliku uslugu, znate. Napad na novinara je teška stvar.

DANGUBIĆ:
Ja novinar?

GRACIJELA:
I to vas je napao u pravom trenutku. Gotovanovićeva peripetija sa navodnom otmicom žene ministra saobraćaja je mogla da mi poljulja kandidaturu.

DANGUBIĆ:
I dalje mi nije jasno čemu nam služi da vaša kandidatura.

GRACIJELA:
Samo vi pustite mene da radim i ništa ne brinite. (masira mu ramena) Sad kad je protiv malog otvorena istraga, imaćemo materijala na pretek.

DANGUBIĆ:
Vidi što dobro masirate, Gracijela. Ko bi rek’o.

GRACIJELA:
Ovakvog ćete kormilara, gospodine Dangubiću, teško ponovo naći.

 

Scena 10

Markov stan. Marko sjedi na trosjedu, ispred njega kompjuter, kuca kao lud. Zvoni mu mobilni telefon.

MARKO: (preko telefona)
Halo? … Ja sam… Sve lažu… Doviđenja.

Prekida vezu. Čita nešto, ponovo kuca. Ulazi Niko sa uobičajenom euforijom.

NIKO:
Nikad bliži, brate, nikad bliži! Skoro da sam osjetio miris betonjerke!

Marko ne odgovara, piše, radi. Ponovo mu zvoni telefon.

MARKO: (preko telefona)
Halo? … Da: sve lažu. Doviđenja.

Prekida vezu.

NIKO:
Što nisi u ordinaciji?

 MARKO:
Nemam pacijenata. Svi otkazali.

NIKO:
Auh… Znači, stojimo nas… pa mislim da nas je bilo oko dvaes’! Poređali se ispred menze, transparenti i sve. Svi uglas vičemo “ne damo kuvara, ne damo kuvara”, stadion bi nam pozavidio. Što se onda dešava? Dolaze profesori, ne damo im da uđu. Odjednom, kordon policije! Srce oće da iskoči! Ali mi stojimo, ne odustajemo. Utoliko, izlazi iz menze Željko i kaže: “Neće radi mene studenti u ‘aps, evo, ja se predajem.” Mi obruč oko njega i još glasnije: “ne damo te Željko, ne damo te Željko!” (pogleda Marka koji ne reaguje) Alo, ima li koga?

MARKO: (odsutno)
Bravo.

NIKO:
Pa jebi ga, brate, neki od nas moraju da se potrude, a ne ko ti — izađeš iz kuće i odmah te uhapse.

MARKO:
Privedu.

NIKO:
A oprosti, medijska zvijezdo.

Zvoni telefon. Marko se javlja.

MARKO: (preko telefona)
Halo… Sve lažu! (prekida vezu)

NIKO:
Čime se to baviš s toliko žara?

MARKO:
Pišem tužbu.

NIKO:
Onu s kojom možeš guzicu da obrišeš?

MARKO:
I tvoju i moju.

NIKO:
Pa valjda imamo i plan B?

Opet zvoni telefon.

MARKO: (viče, preko telefona)
Sve lažu! … Molim? … A to ste vi… Pa kolika joj je? … Ne dajite joj ništa ako ne skoči na 39 i ako je dobro raspoložena … Nema na čemu. Poljubite mi Jovanu. … Molim? … Ma naravno da sve lažu! … Ma naravno da ne bih … Ma lažu, kad vam kažem … Dobro. Doviđenja.

NIKO:
I? Koji nam je plan B?

MARKO:
Kolektivna tužba.

NIKO:
Kako ćemo to da izvedemo?

MARKO:
Ti ćeš da učiš i da paziš svoj posao.

Neko zvoni. Niko ide da otvori.

NIKO: (usput)
Ne razumijem zašto mi ne daš da ti pomognem.

MARKO:
Kako je krenulo, što prije završiš fakultet, prije ćemo imati od čega da živimo.

Niko otvara, u stan ulazi Mišel, nosi novu turu kolača.

NIKO:
Što sad ti oćeš?

MIŠEL: (Marku)
Prošli su vam se dopali, pa rekoh – da probate nešto novo.

NIKO:
Ne trebaju nama tvoji kolači. Idi odavde.

MIŠEL:
Nisam došla da se svađam, nego da se izvinim.

MARKO:
Hoće li time da prestane sve ovo što mi se dešava?

MIŠEL:
Bojim se da nemam takav uticaj.

MARKO:
Onda nosite odavde vaše kolače i vašu grižu savjesti, pošto nemam koristi ni od jednog, ni od drugog.

NIKO:
U stvari kolače ostavi, pa onda idi.

Uzima joj kolače. Mišel prilazi Marku.

MIŠEL:
Stvarno sam mislila da je sve istina.

MARKO:
A sad znate da nije? Ili treba da vam pokažem rezultat testa droge koji sam morao da radim za ljekarsku komoru?

Mišel ćuti.

NIKO: (Marku)
Ne bi me čudilo da je ovo fora da ti izvuče izjavu, znaš.

MIŠEL:
Nije. Ne radim tamo više. Dala sam otkaz.

NIKO:
Baš šteta da napustiš tako blistavu karijeru lešinara, krasno ti je išlo.

Niko proba kolače i popušta ga ljutnja, čime daje priliku Marku i Mišel da progovore u miru.

MIŠEL:
Marko, što ste vi uradili Gracijeli?

MARKO:
Ja samo znam da mi je odnekud poznata.

MIŠEL:
Vama je svako odnekud poznat.

MARKO:
Jebi ga.

MIŠEL:
Ništa niste pogriješili prema njoj?

MARKO:
Ne da ja znam.

MIŠEL:
Niste stali na nečiju sranu protiv nje?

Marko je prvo čudno gleda, pa mu odjednom sine.

MARKO:
Kaput!

MIŠEL:
Molim?

MARKO:
Po mjeri! Prvi put obučen!

NIKO:
Zajebavaš da je to bila ona?

MARKO:
Je li moguće da bi mi ovo napravila zato što sam je opomenuo zbog ponašanja?

NIKO:
Pa nisi je baš opomenuo.

MARKO:
Pa dobro, vikala je na dijete koje nije bilo krivo.

MIŠEL:
Što ste joj tačno rekli?

MARKO:
Pa ne sjećam se baš tačno…

MIŠEL:
Dobro, otprilike?

MARKO:
Da je isfrustrirana baba.

NIKO: (smije se)
Je li moguće da si ti to izgovorio?

MARKO:
Pa kad je vikala na dijete!

MIŠEL:
A jeste li vi pisali komentare na moj tekst o Makbetu?

MARKO:
Ja to nisam ni pročitao.

NIKO:
Znači sve ovo je zbog kaputa?

Gledaju obojica prema Mišel. Mišel sliježe ramenima.

MARKO:
Jebaću joj mater.

NIKO:
Ta nam se strategija i nije pokazala baš najbolje.

MARKO:
Moram da joj jebem mater.

NIKO:
Ali kako?

MIŠEL:
Kandidatura.

MARKO:
Za?

MIŠEL:
Predsjednicu etičke komisije udruženja novinara.

MARKO:
Je l’ se šalite?

MIŠEL:
Iz nekog razloga joj je jako stalo do toga.

NIKO:
Dakle, strategija nam je da se protiv žene koja ti je život uništila zbog fleke na kaputu, borimo tako što ćemo joj pokvariti nešto sto puta važnije?

MIŠEL:
To stvarno zvuči glupo.

MARKO:
Što, što još može da napiše? Da sam ubica?

NIKO:
Može da napiše što god hoće, i uvijek će se naći budala koja će joj vjerovati.

MARKO: (Mišel)
Hvala vam na posjeti. I na kolačima. Kupiću kuvar kad izađe.

MIŠEL:
Hvala vama što se me saslušali.

Mišel se ne odlazi, ali ipak to čini. I Marko bi je zadržao, ali je pušta da ode, pa odmah zatim otvara laptop.

NIKO:
Što to radiš?

MARKO:
Sastavljam mail.

NIKO:
Etičkoj komisiji?

MARKO:
Aha.

NIKO:
Da mi je ko rekao da ću ja biti najrazumniji u bilo kojoj prostoriji, mislio bih da je lud…

MARKO:
Fatalisto!

NIKO:
Budalo!

 

Scena 11

Redakcija Gazete. Mišelin sto je još uvijek prazan. Dangubić je poput lava u kavezu. Okreće broj na telefonu, odbijen mu je poziv. Nervozno baca telefon. Ulazi Gracijela sa izrazom lica osobe spremne da ubije. Presabira se, slaže kisjeli osmijeh na lice.

DANGUBIĆ:
Ona meni pozive da odbija?! Ja sam je, bre, izmislio. Novinara sam od nje napravio.

GRACIJELA:
Lošeg, doduše. Ali da.

DANGUBIĆ:
Možete li da vjerujete da su mi sve, bukvalno sve stalne mušterije otišle za njom?

GRACIJELA:
Kad pogrešnoj osobi pružite ruku, i lakat će vam uzeti.

DANGUBIĆ:
Uključujući i onog nezahvalnika od Gotovanovića. Hoću da mu se da otkaz. Odmah!

GRACIJELA:
Taman posla, on mi je jedini novinar koji zna svih sedam padeža.

DANGUBIĆ:
Sedam?!

GRACIJELA:
Ne bih da vam otežavam, gospodine Dangubiću, ali se bojim da mušterije nisu jedini način na koji vas je izdala.

DANGUBIĆ:
Što hoćete da kažete?

GRACIJELA:
Ko je još znao, osim vas i mene, za moju kandidaturu?

DANGUBIĆ:
Pa Mišel.

GRACIJELA:
A nije li simptomatično to što je, istoga dana kad je Mišel otišla, Marko Kralj počeo da se bavi mojom kandidaturom?

DANGUBIĆ:
Bolje birajte riječi, Gracijela, jer kakva god da je, Mišel je moja.

GRACIJELA:
Jeste li sigurni u to?

Dangubić je zapanjeno gleda.

GRACIJELA:
Pitajte Gotovanovića gdje je juče išao da podigne kolače.

DANGUBIĆ:
Pizda joj materina bezobrazna, da joj pizda materina. Ja sam je, bre, izmislio! Da joj nije mene bilo, još bi pekla kolače za komšiluk, pizda joj materina! I ovo mi je hvala?

GRACIJELA:
Bar se ne može reći da se nije dočekala na noge. Dečko pedijatar, knjiga joj izlazi… Gospodski, nema što.

DANGUBIĆ:
Ma daću ja gospodski i njoj, i tome mamlazu nevaspitanom, da joj pizda materina. Sahraniću ih.

GRACIJELA:
Ma taman posla, gospodine Dangubiću, pa to nije vaš nivo.

Dangubić je ni ne čuje. Skuplja telefon sa poda i okreće neki broj.

DANGUBIĆ:
Da joj pizda materina. (preko telefona) O, pa gdje si ti Buriću, stari druže? … Je li? … Da, da, čuo sam za taj vaš poduhvat. Kuvar, nije to mala para da se odštampa… Nego što, nego talentovana… Aha… Nego vidi, burazeru. Je li tvoj sin sa drugom prije neku noć upao u samoposlugu sa fantomkama i sjekirom? … A pa brate, moć štampe… Pa ne, ne sumnjam da je bilo iz gluposti… Da, da, srećom je bilo poslije zatvaranja… I što čujem, sve to da bi ukrali po čokoladu?

GRACIJELA:
Ako još kaže da je Milka…

DANGUBIĆ: (preko telefona)
(tobože čita odnekud) “Koju su pojeli na licu mjesta, da bi onda skinuli fantomke i mahali kameri.” Je li tako? … E, nije ti lako, moj Buriću. Znaš kako kažu, “droga daje krila, oduzima nebo”.

Gracijela se smije.

DANGUBIĆ: (preko telefona)
Pa znaš kako, druže. Ti imaš problem, ja imam problem. Moj problem je taj jebeni kuvar… Da. Ti riješi moj, ja ću se potruditi da se tvoj… ne pogorša.

Prekida vezu, okreće se Gracijeli koja se jedva suzdržava da ne likuje.

DANGUBIĆ:
A vi?

GRACIJELA:
Što ja?

DANGUBIĆ:
Što imamo novo o našem novom doktoru?

GRACIJELA:
Nešto što niko nikada neće zaboraviti.

DANGUBIĆ:
Pa što čekate?

 

Scena 12

Markov stan. Marko, u bijelom mantilu, sjedi na trosjedu i vrti kanale, depresivan. Ulazi Niko u majici na kojoj piše: “Uhapsi me!”

NIKO:
I dalje nema pacijenata?

MARKO:
Niti jedan. Čak mi je otkazala i Jovanina mama.

NIKO:
Što će Jovani i medu Fićku da slomi srce.

MARKO:
Ne mogu da se načudim da su svi povjerovali u to što pišu.

NIKO:
Za to ti je kriva ona debilna fraza za dim i vatru. Jesu ti odgovorili iz etičke komisije?

MARKO:
Ni A.

Ulazi Mišel. Nosi kese s hranom.

NIKO:
Ti si meni carica.

MIŠEL:
Od silne trke, danima ne jedem na kašiku. Pa rekoh kad već spremam, što ne za troje.

MARKO:
Hvala. Nije trebalo.

Ali mu je očigledno drago. Marko i Mišel postavljaju sto, jako su lijepo koordinisani, kao da to oduvijek rade zajedno. Niko ih gleda i milo mu je.

MIŠEL:
Kako ide s ordinacijom?

MARKO:
Dobro je.

NIKO:
Aha. Fenomenalno.

MARKO:
Niko!

MIŠEL:
Možda možemo nešto da preduzmemo. Da se nekome obratimo. Da vidimo da neko uradi intervju s tobom, ali da te pohvali, da uzme izjave od roditelja koji te znaju i vole.

MARKO:
Samo mi još fali da dajem intervjue. Nego, kako tebi ide?

MIŠEL:
Radim od kuće, što me dosta usporava jer nemam pekarsku rernu, one veliku, znaš, a i automatski mikser bi mi dobro došao. Ali većina mušterija je pošla za mnom i to mi mnogo znači.

MARKO:
A kuvar?

MIŠEL:
Sjutra je zakazano prvo fotografisanje, što znači da me čeka duga noć priprema.

NIKO:
A ko će da jede te kolače pošto ih slikate?

MIŠEL:
Ti.

NIKO: (Marku)
Carica.

MARKO:
Ne pamtim kad sam ovako dobro jeo.

Mišel se zadovoljno smiješi. Zvoni njen mobilni telefon.

MIŠEL:
Izvinite.

Javlja se i ustaje od stola da ne smeta, udaljava se.

NIKO:
Dobro, možeš li da mi objasniš što čekaš?

MARKO:
Niko!

NIKO:
Ozbiljno te pitam. Što joj fali? Faca? Solidna osmica. Možda i osam i po. Sise? Stvar ukusa. Dupe? Deset plus, brate. A što kuvaaaa.

Mišel se vraća blijeda, ukočena, na ivici suza. Sijeda za sto, hoće da iskulira, ali joj bježe suze. Marko i Niko je gledaju u čudu.

MIŠEL:
Nije ništa.

MARKO:
Ne zezaj.

MIŠEL:
Ne, stvarno. Nema veze.

MARKO:
Mišel!

NIKO:
Kuvar, sto posto.

Mišel počinje strašno da plače. Taman kad hoće da je utješi, zvoni Markov telefon. Prije nego što stigne da se javi, zvoni i kućni, a odmah zatim Nikov. Svo troje se gledaju, jasno im je da je nešto loše.

MARKO:
Evo ih. Da vidimo što je ovoga puta.

Niko otvara laptop i sajt “Gazete”, pa odjednom paniči.

MARKO:
Što je? Jesam li narko-boss?

Niko ne odgovara, hoće da sakrije laptop od Marka.

MARKO:
Daj to ovamo. Što je?

NIKO:
Pusti sad.

MARKO:
Nisam valjda stvarno ubica?

NIKO:
Pusti sad, Marko.

MARKO:
Alo, čovječe, reci mi.

NIKO:
Neću.

MARKO:
Jesi ti normalan? Daj mi to ovamo!

Dok oni raspravljaju i otimaju se oko kompjutera, Mišel otvara na svom telefonu.

MIŠEL:
“Kontroverzni pedijatar optužen za pedofiliju. Majka sedmogodišnje Jovane S. ekskluzivno za Gazetu: Marko Kralj je pokušao da mi zavede dijete.”

Marko odjednom staje kao ukopan, ćuti. Telefoni stalno zvone, ali ih svi ignorišu.

NIKO:
Jebi ga, brate. Lijepo sam ti govorio da je ne čačkaš s tom kandidaturom.

MIŠEL:
Pusti sad, Niko.

NIKO:
I to Jovanina mama, kojoj nikad nisi htio da naplatiš.

MIŠEL:
Dobro je. Pusti ga.

NIKO:
Magarče tvrdoglavi!

MIŠEL:
Ćuti više!

NIKO:
Što ćemo sad da radimo?

Marko se pridržava rukom za naslon stolice, samo ćuti. Mišel ne skida pogled s njega, brine. Zvonjenje telefona postaje nesnosno. Neko zvoni i lupa na vrata.

Niko se otrgne iz sopstvenog stupora i ide da otvori. Nestaje na tren, pa se vraća i gleda blijedo u brata.

NIKO:
Došla je policija po tebe.

Marko, kao hipnotisan, klima glavom i kreće. Sav je usporen. Usporeno zastaje, vraća se korak nazad, skida bijeli mantil i ostavlja ga, pa izlazi.

MIŠEL:
Što čekaš, idi za njim!

Niko kreće za Markom. 

MIŠEL:
Što je “s”?

NIKO:
Molim?

 MIŠEL:
Jovana S. Što je “s”?

NIKO:
Sekulić. Tu ti je ključ od ordinacije, nađi karton.

MIŠEL:
Idi, trči.

Niko odlazi. Mišel briše suze, uzima Markov mantil, ispravlja ga, kači na vješalicu i u ormar. Zatim uzima ključ od ordinacije i izlazi.

 

Scena 13

Markov stan, tri mjeseca kasnije. Marko sjedi na trosjedu u uniformi šankera kafića “Klark Kent”, okružen hrpom papira. Jedan drži u ruci i telefonira. Niko leži iza njega sa laptopom u krilu.

MARKO: (preko telefona)
Ne, gospođo Todorović, nisam ni diler, ni nasilnik, a kamoli pedofil, baš kao što ni vi niste kleptomanka… Tako je. Treba da se ujedinimo… Ne svađam se, samo pokušavam… Gospođo Todorović… Sve razumijem, ali, ne smijemo da budemo kukavice. Na to i računaju… Gospođo Todorović? Alo?

NIKO:
Napredovali smo.

MARKO:
Kako to misliš?

NIKO:
Prije su te tukle, sad vole da ti spuštaju slušalicu. Čast izuzetku.

MARKO:
Pa kad nisam za ove stvari.

NIKO:
Rekao sam, čast izuzetku!!!

MARKO:
Shvatio sam, Niko.

NIKO:
Da ona nije razgovarala s Jovaninom majkom, ko zna što bi bilo.

MARKO:
Pokazala se kao pravi prijatelj.

NIKO:
Prijatelj?

MARKO:
Shvatio sam, Niko.

NIKO:
Pa što čekaš?

Marko gleda onu svoju uniformu.

MARKO:
Ne znam. Neka bolja vremena, valjda.

NIKO:
Kad si tvrdoglavi magarac. I budala. I što ne daš meni da zovem te ljude?

MARKO:
Ti moraš da učiš.

NIKO:
Kolko si ih skupio?

MARKO:
Teoretski dovoljno, ali mnogi nisu za kolektivnu tužbu. Slušaj ovo (uzima papir sa gomile na stolu): Radivoje Matić, vlasnik mesare iza opštine, smatra da je oklevetan jer su napisali da je  dostavljača pljunuo i udario nogom u “debelo meso”, dok on tvrdi da ga nije udario u “debelo meso”, nego mu je samo opsovao majku, i to zato što je tri puta zaredom pokušao da mu podvali govedinu za teletinu. (uzima drugi papir) Mirso Adrović, akademski vajar, smatra da mu je “Gazeta” narušila čast i ugled kad je njegovo djelo “Dama s kišobranom” nazvala debelom i ružnom babom koja plaši djecu.

NIKO:
Pa koliko ti normalnih fali?

MARKO:
Žena ministra saobraćaja je na našoj strani. Ona me je povezala i sa direktorkom “Polo banke”, koju su optužili da je falsifikovala diplomu. Inače, nisam samo ja dilovao drogu djeci. Sjećaš se onog nastavnika prošle godine? I njemu se dokazalo da je nevin.

NIKO:
Ali tebi još nije.

MARKO:
Pa dokazaće se.

NIKO:
I jesu li ga vratili na posao?

Nastavnika, naravno, nisu vratili na posao, što je jasno iz Markove tišine.

MARKO:
Ali ima jedan slučaj koji bi mogao da bude ubitačan. “Gazeta” je, navodno na osnovu anonimne dojave…

NIKO:
U prevodu, Gracijela je izmislila…

MARKO:
Objavila da je izvjesni policijski inspektor primio mito. Digla se strašna frka, podigla se istraga protiv čovjeka. Koliko sam razumio, čovjek zvao redakciju, pričao sa Gracijelom i kad je spustio slušalicu, ubio se. Istoga trenutka.

NIKO:
Pa taj nam treba! Mislim, porodica, je li.

MARKO:
Ova iz “Polo” banke misli da kad bi oni progovorili, imali bismo pravu šansu.

NIKO:
Što čekate?

MARKO:
Ne čekamo. Sjutra idemo zajedno kod njih poslije posla, ona, žena ministra saobraćaja i ja. Rekli su da će da nas saslušaju.

NIKO:
To su sve dobre vijesti, Marko.

MARKO:
Ne misliš da ću i s ovim moći da obrišem guzicu?

NIKO:
To ne znam. Ali znam da ti ne bi bio ti kad ne bi probao.

MARKO:
Što me, kako se do sad pokazalo i dokazalo, čini tvrdoglavim magarcem i budalom.

NIKO:
Tebe tvrdoglavim magarcem i budalom, a mene ponosnim što te imam, i to baš takvog.

Marko ostaje bez teksta zbog ove izjave i gleda ga s ljubavlju. Ulazi Mišel. Čim je vidi, Niko sklapa laptop i ustaje.

MIŠEL:
Ćao.

MARKO:
Ćao.

NIKO: (istovremeno)
Doviđenja.

Niko odlazi, značajno gledajući Marka i dajući mu signale da nešto preduzme.

MIŠEL:
Što mu bi?

Umjesto da odgovori, Marko je gleda neko vrijeme, onda joj odjednom priđe, zgrabi je i poljubi.

 

Scena 14

Redakcija. Dangubić vidno pijan i raspojasan za svojim stolom, sluša pjesmu “Milke dušo” Šabana Šaulića, u suzama.

 DANGUBIĆ: (pjeva)
Bolen ležam mamo mori,
srce to me boli,
srce to me boli mamo,
Milka ne mi zbori!
Milke dušo,
srce to me boli,
mamo Milka ne mi zbori!

Ulazi Gracijela, toliko dotjerana da je komična. Ovo je za nju trenutak “sve ili ništa” kad je Dangubić u pitanju. Ne dozvoljava da je obeshrabri Dangubićeva patnja za Mišel, već mu gasi muziku i namješta se koketno pred njim.

GRACIJELA:
Dosta je bilo!

DANGUBIĆ:
Tako je, Gracijela. Gotovo je. Nema više plakanja.

GRACIJELA:
Nema!

DANGUBIĆ:
Rajko Dangubić ni za kim ne plače!

GRACIJELA:
Gospodin Rajko Dangubić!

DANGUBIĆ:
Tako je! Gospodin! Neće mene neka tamo… što se pola samoposluge po njoj zove… Nego, kako ste mi vi Gracijela?

GRACIJELA:
Zar se ne vidi?

DANGUBIĆ:
Uh… Čekaj… Koliko vas to ima?

GRACIJELA:
Jedna jedina, Dangubiću. Jedna jedina.

DANGUBIĆ:
To vam je, boga mi, tačno. Žena i po.

GRACIJELA:
Je li tako?

DANGUBIĆ:
I to s mudima. O-vo-li-kim! (pokazuje impresionirano)

Gracijela se baca na Dangubića. On je u čudu.

DANGUBIĆ:
Šta radite to?

GRACIJELA:
Ah gospodine Dangubiću…

DANGUBIĆ:
Što vam je?

GRACIJELA:
Uzmite me!

DANGUBIĆ:
Ostavite me!

GRACIJELA:
Uzmite me, sad ili nikad!

DANGUBIĆ:
Upomoć!

GRACIJELA:
Što to pričate?

DANGUBIĆ:
Upomoć!

Gracijela zastaje, Dangubić je grubo gura od sebe.

DANGUBIĆ:
Što vas je spopalo, luda ženo?

GRACIJELA:
Molim?

DANGUBIĆ:
Luda, isfrustrirana babo. Što ste umislili?

Ponižena, Gracijela se razgoropadi. Pridiže se i grabi torbu, udara ga njome.

GRACIJELA:
Ma pička ti materina, nepismena, skorojevićka!

Ubija boga u njemu. Onako pijan i konfuzan, on nekako uspijeva da joj otme torbu, na što ga ona udara pesnicom po sred nosa. Dangubić pokriva lice rukama, zapomaže. Gracijela ga na to udara gdje stigne, on se sklupčava i jauče.

DANGUBIĆ:
Upomoć! Upomoć! Atentat! Atentat!

Gracijela ga bije dokle može. Dangubić počinje da plače. Umorna i raščupana, Gracijela sijeda na svoje mjesto i posmatra ga onako jadnog, i odjednom u njemu vidi bubu koju želi da zgazi. Presabira se.

DANGUBIĆ:
Nos ste mi slomili!

GRACIJELA:
Nos će da zaraste. Neke stvari ne mogu nikad.

DANGUBIĆ:
Teško meni, kako ću pred narod ovakav?

GRACIJELA:
Ajte, dižite se.

DANGUBIĆ:
Ne mogu! Ubili ste me!

GRACIJELA:
Ajde, ne dramite, dižite se.

Dangubić se nekako pridiže i sijeda na svoje mjesto. Lice mu je krvavo. Zapomaže stalno, i dok govori. Gracijela telefonira.

GRACIJELA: (preko telefona)
Gotovanoviću? Dođite, molim vas, do redakcije… Da… Odvešćete gospodina Dangubića u hitnu pomoć, nos mu je polomljen… Da, tako je… A onda ćete ga ispratiti da podnese prijavu protiv Marka Kralja… Tako je… Da ga je ponovo fizički napao i ovoga puta brutalno pretukao… Tako je… (prekida vezu)

DANGUBIĆ:
Opet Marka Kralja?

GRACIJELA:
Jutros je i zvanično podigao kolektivnu tužbu protiv nas.

DANGUBIĆ:
Sve mu jebem!

Gracijela slika Dangubića mobilnim telefonom.

DANGUBIĆ:
Jeste vi normalni?

GRACIJELA:
To je dobro za čitanost. A tek za donacije! Pisaćemo svim ambasadama i NVO.

DANGUBIĆ:
Eto, i od vaše nejebice se napravi napad na slobodu riječi.

Gracijela ga gleda s mržnjom. Zvoni joj telefon samo jednom.

GRACIJELA:
Gotovanović je ispred. Idite.

Dangubić odlazi teturajući i kukajući. Gracijela staje pred ogledalo, popravlja raščerupanu frizuru, namješta haljinu, dovodi se u red. Kad je ponovo “ona stara”, vraća se za svoj sto i telefonira.

GRACIJELA:
Dobro veče Anita… Nisam dobro, da vam pravo kažem. Naprotiv. Vrlo sam uznemirena. Zato vas i zovem… Znate, otkrila sam neke stvari koje su me doista prenerazile… Pa desilo se to da sam posljednjih par dana počela da sumnjam da je čitav slučaj “Marko Kralj” bio, kako da kažem, preuveličan… Pa kad je ona majka povukla tužbu i rekla da je pogrešno shvatila, znate… I ja sada dođem u redakciju, zatičem Dangubića pijanog i krvavog, potukao se na ulici… Ma ko će mu ga znati, problematičan čovjek, nervozan… Da… Zovnem jednog našeg novinara da ga odvede u hitnu, a on mi, u odlasku, onako pijan priznaje da će lažno da prijavi Marka Kralja da ga je napao… Tako je… A znate kako kažu, što trijezan misli, pijan govori… Daću vam broj mog kontakta iz policije; ako podnese prijavu, on će vam reći, a vi slobodno objavite… Ne, za sada nemojte mene da pominjete… Pa hajde da razgovaramo o uslovima… Ne, to je svakako odlična ponuda i odista mi laska, ali vi znate koliko mi je važna kandidatura, a glasanje je sjutra…

 

Scena 15

Markov stan. Niko nosi majicu sa rolnom toalet papira na kojoj piše “Gazeta”. Ispisuje nove parole. Na jednoj tabli je napisano “Ovo nije sloboda štampe”, na drugoj “Gazeta lupeta”, na trećoj Niko ispisuje “Medijske lažove iza rešetaka”. Ulaze Marko i Mišel.

NIKO:
Počinjem da mislim da ovo radiš meni u inat!

MARKO:
Što?

NIKO:
Što se ja više trudim da me uhapse, to više hapse tebe.

MARKO:
Privode.

MIŠEL:
Možeš li vjerovati da ga je optužio da ga je napao u vrijeme kad je Marko bio na poslu? Ni toliko nije provjerio.

NIKO:
Mogu. Ono što ne mogu da vjerujem je da si se toliko godina zabavljala s tipom.

MIŠEL:
Otkad je dobio tu “Gazetu” na kartama, otkad je moć osjetio, potpuno se deformisao. Malo mi ga je i žao, majke mi.

NIKO:
I dok ga je tebi žao, hoće li Marka da hapse ovako svaki put kad on nešto lupi?

MARKO:
Privode. I što si navalio na nju?

NIKO:
Što je ti odmah braniš, nisam ništa rekao.

MARKO:
Što ti je ovo?

NIKO:
To je samo djelić onoga što sam uradio dok ste vi opštili sa organima reda i mira. Organizovao sam proteste ispred “Gazete”, u tri smjene. Još jedna grupa protestvuje ispred “Udruženja novinara”. A da to ne bi prošlo nezapaženo, poslao sam cirkularni mejl svim medijima, u kojem sam iznio i detalje naše tužbe.

MIŠEL:
Svaka čast.

NIKO:
Tako da je ovo hapšenje, pardon, privođenje došlo u pravi čas. Majice su, kao što vidiš, već odštampane i podijeljene.

Dijeli im po majicu. Mišel odmah oblači.

NIKO:
A trenutno su u štampi rolne promotivnog toalet papira sa logom “Gazete”.

MARKO:
Ti si legenda.

Počinju da zvone svi telefoni.

MARKO:
Što je sad koju pizdu materinu?!

NIKO:
Opa!

MIŠEL:
Biće izašao tekst da si ga napao.

Marko prekida veze, ne želi da se javi. Niko otvara “Gazetu” na sajtu.

NIKO:
Nema ništa.

Svi se čude. Markov telefon ponovo zvoni.

MARKO: (preko telefona)
Ej, Ljubo … Jesu. Otkud znaš? … Gdje? … Šta piše?! (Niku) Otvori “Jutarnje novine”.

Niko otvara, svo troje gledaju što piše, pa se gledaju u čudu.

MARKO: (preko telefona)
Vjeruj mi, brate, da nemam pojma… Ajde, ćao…

NIKO:
Što će ovo biti?

MARKO:
Ne kapiram.

NIKO:
Može li biti da je sreća konačno malo prešla i na našu stranu?

MARKO:
Kako?

MIŠEL:
Tako što je Gracijela napustila Rajkovu stranu.

MARKO:
Misliš?

MIŠEL:
Sto posto. Sad samo treba da čekamo i vidimo gdje će da ispliva.

MARKO:
Svi su izgledi u “Jutarnjim novinama”.

Marko telefonira.

MARKO: (preko telefona)
Gospođo Anita? Vi ste? … Marko Kralj ovdje… Jesam, vidio sam… Jesam, predomislio sam se… Hoćete ovako, preko telefona? (dok se udaljava) Pitajte.

NIKO: (Mišel)
Opametio nam se.

Mišel se zadovoljno smiješi.

NIKO:
Biće od njega nešto.

Mišel ljubi Nika u obraz, zatim uzima da mu pomaže da ispisuje table.

 

Scena 16

Redakcija. Kroz prozor se čuju demonstranti koji izvikuju parole sa Nikovih tabli. Dangubić i Gracijela na svojim mjestima, on sav u modricama, ona mrtva hladna, čita nešto na kompjuteru.

DANGUBIĆ:
Ono za Marka Kralja vam i nije bila neka ideja.

GRACIJELA: (odsutno)
Mhmmm…

DANGUBIĆ:
Čak i strane ambasade ćute. One nas uvijek podržavaju.

GRACIJELA:
Zato komentatori ne ćute uopšte. Ni oglašivači. Povlače se, jedan po jedan. Skoro pa da nemamo reklama.

DANGUBIĆ:
Pa što da radimo?

GRACIJELA:
Pa…

DANGUBIĆ:
Jeste napisali neki tekst?

GRACIJELA:
O čemu?

DANGUBIĆ:
Kako o čemu? O meni. Nešto da me odbranite!

GRACIJELA:
Kao na primjer?

DANGUBIĆ:
Kako sam oklevetan!

GRACIJELA:
Opa. Vidim, ovladali ste terminologijom.

DANGUBIĆ:
Kako je ovo prljava kampanja protiv nas, kako je Kralj pokušao da me ubije!

GRACIJELA:
Čovječe, pa ja vama više nisam ni potrebna!

DANGUBIĆ:
Što vam sad to znači?

GRACIJELA:
Ništa.

DANGUBIĆ:
Pa jeste napisali tekst?

GRACIJELA:
Nisam.

DANGUBIĆ:
Pa što čekate, pobogu? Dajte neku ideju, neko rješenje! Što da radim?

GRACIJELA:
Kako bih ja to znala? Ipak sam ja samo jedna luda žena.

DANGUBIĆ:
Ajde, nemojte tako. Uhvatili ste me nespremnog, pijanog! Nisam vam se nadao, kapirate. Pa valjda smo tim? Vi i ja, zar ne?

GRACIJELA:
Pa… Mogli smo da budemo.

Dangubić koketno krene prema njoj onako isprebijan i skaradan.

DANGUBIĆ:
Možemo još uvijek. Tu sam.

GRACIJELA:
Čudno. Ja ne vidim nikoga.

DANGUBIĆ:
Da budem vaš muškarac.

GRACIJELA:
E, to je oksimoron!

Zvoni telefon. Gracijela se javlja.

GRACIJELA:
“Gazeta”, izvolite. U redu, hvala. (prekida vezu) Iz portirnice. Penje se policija.

DANGUBIĆ:
Zašto?

GRACIJELA:
Zbog lažnog prijavljivanja Marka Kralja. Kako vašeg, tako i Jovanine mame.

DANGUBIĆ:
Nju ste vi potplatili!

GRACIJELA:
Ja ne znam o čemu pričate. S njom je razgovarao Gotovanović, predstavio se kao vi, a ček je bio vaš. I dobila ga je poštom.

Dangubić shvata da je izgubljen, otvara prozor i kreće da se provlači.

GRACIJELA:
Kuda? Demonstranti će vas pojesti za večeru. U ostalom, (deklamuje) kad policija pokuca, pravi gospodin ne bježi kroz prozor, već izlazi kuda dolikuje i dostojanstveno se predaje.

Dangubić nastoji da prikupi dostojanstvo. Izlazi. Gracijela ponovo telefonira.

GRACIJELA:
Anita, draga, dobar dan… Da… Što kažete, intervju? … Opa, i što kaže?

Sluša, smije se. Dok sluša i povremeno govori “aha” i “da”, uzima svoje stvari i napušta “Gazetu”.

 

Scena 17

Markov stan. Marko i Niko ispred kompjutera. Na stolu ispred njih Mišelini kolači.

NIKO:
Uau. Ispade da ni sa čim nije imala veze, ništa nije znala, a sve ona raskrinkala.

MARKO:
Još malo bi i mene uspjela da ubijedi da se ništa od ovoga nije desilo.

NIKO:
I tako si, i zvanično, od danas postao bajata vijest. Još da dobijete tu kolektivnu tužbu…

MARKO:
I da se zatvori istraga tužilaštva protiv mene, pa istraga ljekarske komore, pa da mi vrate licencu i da neko opet poželi da mu ja pregledam dijete. Da se ponovo vratim makar na nulu.

NIKO:
Koliko to može da traje?

MARKO:
Može tri mjeseca, može godinu.

Ne znajući što da kaže, Niko uzima kolač.

NIKO:
Ali nam se zato desilo “ovo”.

Marko uzima kolač, jede, smiješi se.

NIKO:
Potrošio sam ti dvaes’ eura s kartice.

MARKO:
Što?

NIKO:
Da kupim domen na interentu.

MARKO:
Za?

NIKO:
Studentski portal. Potpisao sam privatno-javno partnerstvo sa fakultetom. Ja sam osnivač i vlasnik, studenti novinarstva su urednici, studenti iz raznih oblasti obrađuju priče iz tih svojih oblasti, a profesori i dekan su nam nadzorni organi. Ima da budemo toliko pošteni i profesionalni, da niko neće htjeti da nas čita!

MARKO:
Ostavio si me bez teksta.

Ulazi Mišel, nosi ukrasnu kesu.

MARKO:
Zamisli, Niko je osnovao internet portal!

MIŠEL:
Eto, možda ga konačno i uhapse.

MARKO:
Da počinemo koji dan.

MIŠEL:
Imam i ja vijest! Zvao me Burić iz “Biber-so”. Izvinjava se, moli me da počnemo ispočetka.

MARKO:
Strava! I kad smo već kod toga…

Marko iznosi kutiju sa profesionalnim mikserom. Mišel je bez teksta.

MIŠEL:
Jesi li normalan? Odakle ti?

MARKO:
Polovni je, ali savršeno radi, još uvijek u garanciji. Ljubo poznaje lika koji zatvara…

Ne stiže da završi rečenicu, jer ga Mišel grli i ljubi.

MIŠEL:
Hvala, hvala, hvala!

NIKO:
Ajoj, što ste slatki.

MIŠEL:
Imam i ja nešto za tebe.

Mišel mu pruža kesu iz koje Marko vadi čisti, opeglani bijeli mantil.

MIŠEL:
Novi početak, novi mantil. Dala sam da ti izvezu ime na džepu. Sad kad se sve razjasnilo, računam da će ti trebati ovih dana.

Ne znajući što da kaže, Marko se smiješi i ljubi je.

MARKO:
Hvala.

MIŠEL:
Što čekaš? Obuci ga, da vidimo kako ti stoji.

Marko ga oblači, mantil mu je savršen. Mišel je presrećna. Niko gleda, žao mu je, ali ništa ne kaže. Zvoni Nikov telefon.

NIKO: (preko telefona)
Profesore Gotovanoviću… Spreman! (čita sa laptopa) Konferencija za štampu u Ministarstvu poljoprivrede. Slušajte ovo: “Ministarstvo će se ovom prilikom izjasniti o štrajku poljoprivrednika koji su ogorčeni zbog EU regulative koja im zabranjuje prodaju ravnih krastavaca. Prema pravilima EU, da bi krastavac mogao da se proda na evropskom tržištu, mora imati skretanje od jedan centimentar na svakih dvadeset centimetara dužine”.

MIŠEL:
Stvarno misliš da treba da prihvatim ono za kuvar?

MARKO:
Naravno. Nisi luda.

MIŠEL:
Treba da se nađemo za pola sata.

MARKO:
Pa što čekaš? Zakasnićeš.

MIŠEL:
Je l’ dobro izgledam?

MARKO:
Uh.

Smiješi se, ljubi je.

MIŠEL:
Ti?

MARKO:
Meni za pola sata počinje smjena.

MIŠEL:
Dobro, to je još samo malo. Je l’ tako?

MARKO:
Aha.

Mišel ga ljubi, odlazi.

MIŠEL: (u odlasku)
Ćao Niko!

Niko joj maše.

NIKO: (preko telefona)
Žena Ministra saobraćaja ponovo u akciji: osvojila prvo mjesto u takmičenju paraglajdera.

Marko skida novi mantil i ostavlja ga preko stolice u trpezariji.

NIKO: (preko telefona)
Nacionalni teatar najavljuje novu premijeru…

Marko oblači majicu kafića “Klark Kent”, maše Niku i odlazi.

NIKO: (preko telefona)
Podignuta optužnica protiv Ratka Dangubića… Da… Opa, evo ga. Gracijela Ilić izabrana na mjesto predsjednice etičke komisije “Udruženja novinara”… Da, ima i fono… Čekajte da pustim…

Pušta fono izjavu preko kompjutera.

GRACIJELA (OFF):
Važna lekcija koju naši mediji treba da nauče je da sloboda štampe ne podrazumijeva slobodu da objavljujemo što god hoćemo, o kome hoćemo, bez ikakvih posljedica.
Sloboda štampe je sloboda publike da dobije pravovremenu, tačnu i nepristrasnu informaciju. To je suština novinarske etike i najvažnije načelo koje moramo uvijek imati na umu ako želimo da ovaj poziv učinimo plemenitim, kakav bi i trebalo da bude.

Dok Gracijela govori, svjetlo se spušta, i ostaje osvijetljen jedino Markov bijeli mantil ostavljen na stolici.

Kraj.

 

Ognjen voljeni

Dramski tekst u tri čina
Autorka: Ksenija Popović

Mjesto
Pozorišna scena. Bilo gdje uz dužne jezičke intervencije i izmjene imena.

Vrijeme
Devedesete, dvijehiljadite, današnjica.

Lica
Ognjen: mladi glumac
Julija: mlađa pozorišna rediteljka
Andro: njihov drug, glumac, kasnije upravnik pozorišta
Sanja: Androva žena, Julijina najbolja drugarica, dramska spisateljica
Peko: Julijin đed, višedecenijski upravnik pozorišta
Božo: Ognjenov đed, uvaženi doktor
Vaso: glumac, u predstavi tumači sebe, Ognjenovog oca Gorana, Ognjenovog druga Nikolu, Ministra kulture, kompozitora
Emina: glumica, u predstavi tumači sebe, Ognjenovu drugaricu Ivu, Ognjenovu majku, šeficu kabineta Ministra kulture, kostimografkinju
Statisti/dekorateri

PRVI ČIN

Scena 1

U toku su završni radovi na rekonstrukciji scene. Farba se pod, kače kulise. Dva mjesta u sredini prvog reda su prazna. Majstori cirkulišu, unose, iznose.

Ulaze ANDRO i SANJA zagrljeni.

SANJA
Dobar dan.

MAJSTORI
Dobar dan.

ANDRO
Kako ti se čini?

SANJA
Prelijepo izgleda.

ANDRO
Kritikovali su me što nisam modernizovao lože, stavio udobnija sjedišta, ali ja sam htio da sve bude autentično. Kao nekad.

SANJA
Stari nostalgičar.

ANDRO
Koji više ne gleda na svijet kroz ružičaste naočare.

SANJA
Dođe to s godinama. Ali, ostao si ti romantik, ništa se tu nije promijenilo.

ANDRO
Razočarani romantik.

SANJA
Romantik – idealista.

ANDRO
Drugim riječima, budala.

SANJA
Moja omiljena budala.

(ljube se)

ANDRO
Jeste li što pričale o tekstu?

SANJA
Držala sam se onoga što smo rekli.

ANDRO
Da pretpostavim da je odbila Čehova?

SANJA
Ništa mi nije pominjala. Ali znaš nju, voli Amerikance.

ANDRO
A Šekspir?

SANJA
Baš ništa mi nije rekla.

ANDRO
Je li to normalno?

SANJA
U posljednje vrijeme jeste.

ANDRO
I kako se to onda završava?

SANJA
Obično tako što ja kažem naslov, a ona kaže okej, ili ona kaže naslov, a ja kažem okej. Uvijek su veliki pisci, pokojni, pa nemamo oko čega da se posvađamo.

ANDRO
Najbolji pisac je pokojni pisac.

SANJA
Baš ti hvala.

ANDRO
Dobro je što je pristala da dođe.

SANJA
Ja nisam oduševljena, sve je to za nju još uvijek svježe.

ANDRO
Možda joj učini dobro.

SANJA
A možda je vrati u onaj krevet iz kojeg se jedva digla. Eno je!

(Ulazi JULIJA)

ANDRO
Kao kad smo mi bili mali, je l’ da?

JULIJA
Svaka čast.

SANJA
Nemoj da se rasplačeš, molim te, jer ću onda i ja i nema nam spasa.

JULIJA
Zar ti ja ličim na nekoga ko bi se rasplakao?

ANDRO
Ona to preventivno kaže!

JULIJA
A dobro, lagala bih kad bih rekla da mi je svejedno. Drago mi je što si sačuvao boju stolica.

ANDRO
Kad smo kod toga, pogledaj što piše na one dvije u sredini, u prvom redu.

JULIJA
Rezervisano za Peka Begovića, upravnika. Rezervisano za doktora Boža Ivanovića, Pekovog kuma. (na ivici suza koje vješto krije od Andra i Sanje): Uh. Ajmo o poslu.

ANDRO
Ajmo. Znaš zašto sam te zvao.

JULIJA
Da nastavimo gdje smo stali, ili kako?

ANDRO
Nova stranica, nova predstava.

JULIJA
Koliko glumaca?

ANDRO
Pa sad, imaj u vidu da nemam svoj ansambl i da svakoga plaćam honorarno.

JULIJA
Je li ti mnogo sedam?

ANDRO
Ne.

JULIJA
Neki će da igraju više uloga.

ANDRO
To je uvijek zanimljivo.

JULIJA
Za kad si mislio premijeru?

ANDRO
Šest nedjelja.
(pauza)
Vjeruješ li da me je strah da te pitam?

JULIJA
Nisam valjda toliko strašna!

ANDRO
Znaš da bih ja htio da radiš klasika.

JULIJA
Rekla mi je Sanja.

ANDRO
Ipak je to zicer. A i uželjela se publika. Više se od autorskih projekata ne može živjeti.

JULIJA
Sigurno.

ANDRO
Pa? Što ti se radi?

JULIJA
Autorski projekat.

ANDRO
Kuku meni.

SANJA
O čemu?

JULIJA
O nama.

ANDRO
A ne. To nikako. Bolje da radimo veliko dramsko djelo.

JULIJA
I da ostanemo nedorečeni dovijeka?

ANDRO
Ovo je otvaranje pozorišta, Julija. Nakon deset godina. Moramo da otvorimo nečim što će da bude sigurica. Pa poslije možemo da se igramo.

JULIJA
Zar nije lijepo da ga otvorimo pričom o tome kako je uopšte došlo do toga da ga zatvore?

ANDRO
Ubiću se. (Sanji): I ti misliš da je ovo dobra ideja?

SANJA
Ja mislim da je užasna ideja i da ću ja između vas dvoje da osijedim do kraja procesa, ali će da bude dobra predstava.

ANDRO
A ja brinuo što ćeš da forsiraš Amerikance, jebali te Amerikanci.

JULIJA
Eto, spasio si se.

ANDRO
Cure, ja mislim da ovo treba da odbijem.

JULIJA
Dobro.

ANDRO
Sad ćeš da mi kažeš da ćemo ili po tvome, ili nećeš režirati?

SANJA
Ja sigurno neću pisati.

ANDRO
E pa, na ucjene ne pristajem, posljedice me ne zanimaju!

JULIJA
Svakako ti hvala što si mislio na mene.

SANJA
I na mene. Vidimo se kući. (ljubi ga)

(Julija i Sanja odlaze)

ANDRO
Čekajte! Jebem vam mater žensku manipulativnu.

SANJA
Volimo i mi tebe.

JULIJA
Uvijek si bio dobar momak.

ANDRO
A dobar je i magarac, pa ga jašu.

JULIJA
Nemoj tako, ajde. Nego da pravimo podjelu.

ANDRO
Da čujem.

JULIJA
Pa, da počnemo od tebe.

ANDRO
Prva predstava kao upravnik, i da sam sebi dodijelim ulogu?

JULIJA
Dodijeliću ti je ja.

ANDRO
I što ako mi se ne sviđa kako predstavljaš, recimo, baš mene?

JULIJA
Toga nema. To zaboravi.

SANJA
Moraš da budeš „od krvi i mesa“.

ANDRO
Taman honorar manje.

SANJA
Radimo posljednja dva dana?

JULIJA
Mislim da ćemo da pustimo Aristotela da malo odmori ovoga puta.

SANJA
Od početka procesa onda?

JULIJA
Nisam još načisto.

SANJA
Ko nam sve treba?

ANDRO
Osim mene!

JULIJA
Glavne ćemo na kraju. Ajmo sad sporedne ženske.

SANJA
Majka, Iva, glumice, rediteljke… možda još nešto sitno, recimo neko od tehničke ekipe.

JULIJA
To će sve Emina.

(Ulazi EMINA)

EMINA
Đe ste, ljudi?

ANDRO
Kako je?

SANJA
Što se muških tiče, opet tata, glumci, reditelji, Nikola mali… I definitivno tvoj đed.

JULIJA
Vaso!

(Ulazi VASO)

VASO
Da ja nisam premlad za đeda?

SANJA
Treba li nam uopšte đed?

JULIJA
Naravno da nam treba đed.

SANJA
Možemo da počnemo i od đedove sahrane.

VASO
Idite u pičku materinu.

SANJA
Čekaj, brate. Polako. Brejnstormujemo.

ANDRO
Jebali vas Amerikanci.

SANJA
Ja mislim da nam svakako trebaju oba đeda. I da to ne treba miješati s ostalim ulogama.

(Ulaze PEKO i BOŽO)

PEKO I BOŽO
Dobar dan.

SANJA
Andro. Julija. I naravno Ognjen.

(Ulazi OGNJEN. Nastaje tajac. Prilazi mu Julija.)

JULIJA
Hej.

OGNJEN
Hej.

(Grle se. Odavno se nisu vidjeli.)

SANJA
A pošto je autorski projekat, dalje ćemo vidjeti usput.

ANDRO
Kuku meni.

JULIJA
Krećemo!

Scena 2

90-e godine. Emina i Vaso su vrlo mladi glumci. Probaju Noru i Helmera iz „Lutkine kuće“. Sanja je mladi dramaturg, prati tekst i ispravlja ih. Peko sjedi na svojoj stolici, krišom pije. Julija je pored njega, prati što se dešava na sceni i napamet zna svaku riječ. Ono što glumci izgovaraju pogrešno, Julija izgovara tačno.

VASO
O, ti zaslijepljeno, neiskusno stvorenje!

EMINA
Moram pokušati da steknem iskustvo, Torvalde.

VASO
Da napustiš svoju kuću, svog muža, svoju djecu! Pa…

SANJA
(suflira): Zamisli…

VASO
…zamisli šta će svijet reći!

EMINA
Tu ne mogu imati nikakvih obzira. Znam samo da je ovo meni potrebno.

VASO
O, to je užasno. Zar tako da napustiš svoje najvažnije…

SANJA
(suflira): Najsvetije…

VASO
Najsvetije dužnosti. (Sanji): Možeš li da nas ne prekidaš, neka ide tekst tako kako ide, pa ćemo se snalaziti?

SANJA
Ne mogu jer ga ne znate, a i nije ti baš Ibzen neki jado tamo, da ga prekrajaš kako ti je volja.

VASO
Zar tako da zapuštaš svoje najsvetije dužnosti?

EMINA
Što ti smatraš mojim najsvetijim dužnostima?

VASO
Ti si, prije svega…

SANJA
(suflira): U prvom redu ti si…

VASO
Ajde u pičku materinu!

PEKO
Ne fukaraj, Vaso!

VASO
Nije, čiko Peko, nego je normalno da se ovo dešava. Premalo igramo.

PEKO
Što znači da imaš masu vremena da ponoviš tekst prije igranja.

VASO
A jes, čiko Peko, ali kad bismo igrali češće –

PEKO
Igramo koliko igramo. Vidiš li, jadan, kakva je kriza svuđe? Kome god rečem da mi trebaju pare za pozorište, gleda me ka da sam siša s uma.

VASO
Onda je, čiko Peko, poštenije i zatvorit.

PEKO
E za to će, boga mi, morat da popričekaju da odem u penziju. Dok je mene ođe, pozorište ne dam. No ajte vi uzmite jedno uru pauze da ponovite taj tekst, pa ćemo za uru svi bit pametniji.

(Izlaze Vaso, Emina i Sanja.)

JULIJA
Deda.

PEKO
Hm?

JULIJA
Zašto te gledaju kao da si sišao s uma kad tražiš pare za pozorište?

PEKO
Zato, sunce moje, što ovaj naš naopaki narod ne razumije da će ostati bez duše ako im uzmemo pozorište. Posebno u ovakvim vremenima.

JULIJA
Kako se pozorište uzima?

PEKO
Pa, svaki put kad neko preskoči predstavu da bi gledao Kasandru i one druge gluposti koje ti baba gleda, pozorište se pomalo uzme. I tako, malo po malo, ode ono.

JULIJA
U prošlost?

PEKO
U utopiju. Znaš li što je utopija?

JULIJA
Učili smo.

(Ulaze Božo i Ognjen)

PEKO
Kume!

BOŽO
Kako to ide?

PEKO
Vaso ne zna replike, pa mu je pozorište krivo. A đe si ti, Ogi? Jesi dobar?

OGNJEN
Vazda, čiko Peko.

PEKO
Ti ne poznaješ moju unuku, je li?

(Julija je istog trena opčinjena Ognjenom)

BOŽO
Ajte tamo, gledajte probu, puštite mene i Peka da progovorimo.

(Julija i Ognjen se pomjeraju na drugo mjesto. Peko i Božo piju zajedno.)

BOŽO
I? Što veli naš vrli Ministar?

PEKO
Opet mi je skresa budžet. Ne znam, Božo, kako ću ovako. Jedva imam za plate. Da bi moga da pravim predstave, mora bi da otpuštim makar troje. A ako otpuštim to troje, nit imam s kim pravit predstave, niti igrat ove što gostuju.

BOŽO
Ja danas nisam ima konac.

PEKO
Kakav konac?

BOŽO
Da ušijem čoeka, Peko.

PEKO
Kuku. A ja kukam o pozorištu.

BOŽO
Neka, neka. I to je lijek.

PEKO
Ti si, kume, jedini koji me vazda razumije. Aj uzdravlje.

(Julija i Ognjen)

OGNJEN
Kako se zoveš?

JULIJA
Julija.

OGNJEN
Đe živiš?

JULIJA
Ovdje.

OGNJEN
Od kad to?

JULIJA
Od sad. A ti?

OGNJEN
Vazda ođe. Nema ljepšega mjesta. Bez u Ameriku.

JULIJA
Što baš Ameriku?

OGNJEN
Tako što tamo svako može da postane ono što želi. I tamo prave najbolje filmove na svijet.

JULIJA
Reci to Francuzima.

OGNJEN
Ti gledaš francuske filmove?

JULIJA
Pa, ponekad, s tatom. (pauza) U ovo bi se pozorište čovjek lako mogao zaljubiti.

OGNJEN
Ih. Da se ja pitam, ništa drugo u životu ne bih radio.

JULIJA
A ko se pita što ćeš ti da radiš u životu?

OGNJEN
Ma ja to kažem samo onako.

SANJA
(iz sadašnjosti, prekida ih) Dosta je ovoga.

JULIJA
Misliš?

SANJA
Pa, upoznali ste se, svidio ti se, Peko ima finansijske probleme, Vaso ne zna tekst –

VASO (o.s.)
Udri, udri ti po Vasu!

JULIJA
(Sanji): U pravu si. Idemo dalje.

SANJA
Deset godina kasnije.

Scena 3

Deset godina kasnije. Andro stoji sam na sceni. Preko puta njega su Vaso i Emina, koji igraju profesore.

VASO/PROFESOR
O, pa mi se već znamo.

ANDRO
Tako je.

EMINA/PROFESORICA
Andro, je li tako?

ANDRO
Jeste.

VASO/PROFESOR
Koji vam je ovo put da izlazite na prijemni, Andro?

ANDRO
(Juliji i Sanji) Zajebavate li me s ovim?

JULIJA I SANJA
Andro!

ANDRO
Onda mi promijenite ime!

VASO/PROFESOR
Koji vam je ovo put da izlazite na prijemni, Ljubo?

ANDRO
Četvrti.

EMINA/PROFESORICA
A što se promijenilo od trećeg?

ANDRO
Spremao sam se.

EMINA/PROFESORICA
Prošli put niste?

ANDRO
Sad sam još više.

VASO/PROFESOR
Ne jebe lijepi, no uporni.

EMINA/PROFESORICA
Da čujemo monolog.

ANDRO
(vrlo solidno, ali ne i veličanstveno): Mirko iz Maratonaca: Sve razumem kad mi se lepo kaže. Meni je jasno da ti moraš, po nekim statistikama, da se tucaš četri hiljade puta u životu. To mi je jasno, ali si mi to morala reći! Morala si reći: Mirko, tvoj svet je težak. Dosadio si mi. Nosi se sa tim tvojim ludačkim planovima. Oslobodi me jednom. Ti me u ovoj jazbini držiš kao zatvorenika. Plašiš se da me izvedeš iz kuće, u kojoj je samo mrak. I ja bih te pustio na ulicu. Ti bi otrčala kao onaj pas što je otrčao. Ne bi se okrenula. Ne bi, draga Kristina. Ja sam tebe i tebi slične odavno pročitao. Ja vas leđima osećam i vidim.

(Ulazi Ognjen)

VASO/PROFESOR
Ime?

OGNJEN
Ognjen Ivanović.

EMINA/PROFESORICA
Koliko imate godina, Ognjene?

OGNJEN
Dvadeset jednu.

VASO/PROFESOR
Kako to da tek sad izlazite? Već negdje studirate, ili ste pravili pauzu?

OGNJEN
Treća sam godina prava.

VASO/PROFESOR
Pa što bi? Ne ide pravo, a?

OGNJEN
Imam sve desetke.

EMINA/PROFESORICA
Ali?

OGNJEN
Ne mogu ja bez ovoga.

VASO/PROFESOR
Što ste spremili?

OGNJEN
Vilija Lomana.

VASO/PROFESOR
(pozitivno iznenađen): Izvolite.

(Dok Ognjen govori, Vaso i Emina prelaze u uloge njegovih roditelja, koji nervozno slušaju njegov monolog.)

OGNJEN
(blistavo, da se osjeti velika razlika u odnosu na Andra): Moj otac je godinu dana živio na Aljasci. On je bio avanturista. Naša porodična crta je samopouzdanje. Mislio sam da odem sa starijim bratom i da pokušam da nađem oca, pa možda i da ostanem s njim na sjeveru. I gotovo bih otišao da nisam sreo jednog trgovačkog putnika. U Parker Hausu. Znao je gdje je Stinglman. Imao je 84 godine i trgovao je sa trideset jednom državom. I deda je odlazio u svoju sobu, oblačio zelene somotske papuče – to neću nikad zaboraviti – dizao slušalicu, zvao kupce i, ne napuštajući svoju sobu, u svojoj 84-toj godini, zarađivao svoj hljeb. I kad sam to video, učinilo mi se da za mene nema ništa bolje od trgovine. Jer, što je ljepše nego kad čovjek u svojoj 84-toj godini može da putuje, i to u trideset raznih mjesta, da diže slušalicu i da ga poziva, voli i pomaže toliko ljudi? Znaš li to? A kad je umro – uzgred budi rečeno umro je kao trgovački putnik – bio je u zelenim somotskim papučama u vagonu za pušenje, idući za Boston. Kad je umro, stotine trgovačkih putnika i kupaca bilo je na njegovoj sahrani. Mjesecima posle toga bilo je tužno u mnogim vozovima… (primjećuje oca i majku, staje)

VASO/OTAC
(ljut, strog): Što ovo treba da znači?!

OGNJEN
Tata…

EMINA/MAJKA
Što je ovo?

VASO/OTAC
Kakve su ovo bolesti? Što?

OGNJEN
Nisu to bolesti!

EMINA/MAJKA
Ne podiži ton na oca! Da si se smjesta izvinio!

OGNJEN
Izvini. (za sebe): Nisu bolesti…

VASO/OTAC
Dvije i po godine studija da baciš kroz prozor, je li? Za što? Da budeš glumac?

EMINA/MAJKA
Krpa svakom reditelju koji prošeta ovuda?

VASO/OTAC
Da može svaka budala i narkoman da liječi frustracije nad tobom?

EMINA/MAJKA
I da živiš i radiš sa budalama i narkomanima? Da postaneš jedan od njih?

OGNJEN
Ja se na pravo ne vraćam.

VASO/OTAC
Vraćaš boga mi. Ako misliš da studiraš o našem trošku.

EMINA/MAJKA
I da živiš pod našim krovom.

OGNJEN
Snaći ću se ja i bez vas. Ponudili su mi stipendiju. Živjeću u domu.

EMINA/MAJKA
Pored svoje kuće da živiš u domu?

(Ulazi Božo.)

BOŽO
Nećeš, boga mi, dok sam ja živ.

VASO/OTAC
Tata, objasni mu ti da je ovo ludost.

BOŽO
Ti muči tu.

EMINA/MAJKA
Čika Božo –

BOŽO
Nemoj ti meni čika Božo. Gora si od muža. Što ste pojahali toga momka?

EMINA/MAJKA
Nemojte da mi kažete da ga podržavate u ovoj gluposti!

BOŽO
(Ognjenu): Oćeš da budeš glumac?

OGNJEN
Hoću.

BOŽO
Zašto?

OGNJEN
Jer ovamo osjećam da ne mogu da dišem.

BOŽO
Idi, spakuj se. Čekam te doma.

(Ognjen zahvalno grli dedu i ljubi ga, pa istrčava sa scene.)

VASO/OTAC
Nije bila poenta u tome, tata.

JULIJA
Vaso, kad igraš Ogijevog tatu, zatvori se malo u odnosu na Boža. Tako. Da se vidi nelagoda i zategnutost. Emina, ti prekrsti ruke i nervozno cupkaj nogom. Ne smiješ da mu odgovoriš bezobrazno, svekar ti je, a trenutno ga mrziš. Božo, daj sad onu repliku.

BOŽO
(Vasu): Vidiš li, Gorane, jadan, da ti je sin nesrećan? Da se više uopšte ne smije?

JULIJA
Stanite sad tako na tren, u tišini, ova replika mora da vas zamisli: “vidiš li, Gorane, jadan – (Sanji): mogli bismo bez ovoga jadan –

SANJA
Autentično je.

JULIJA
Neka je, valjda se može uraditi jedan komad gdje govore stariji Crnogorci, a da nema “čoče”, “jadan” i “kukala mi majka”.

SANJA
Zaboravila si „mrčio se“.

JULIJA
(Božu): Ajde još jednom, molim te.

BOŽO
Vidiš li, Gorane, da ti je sin nesrećan? Da se uopšte više ne smije?

SANJA
Ja bih sad ovdje stala.

JULIJA
Stop! Hvala svima. (Sanji): Ajmo sad etidu.

Scena 4

Etida. Peko i Božo su na svojim mjestima u publici. Andro, Ognjen, Emina i Vaso su na sceni, igraju niz situacija iz različitih predstava, koje se odvijaju brzo i smjenjuju filmski, pa su samim tim vrlo komične. Kako odmiču, tako predstave opadaju kvalitetom i postaju sve komercijalnije, da bi na kraju prešle u potpuni treš.

Na kraju etide su svi mrtvi umorni i demotivisani. Vaso i Emina su u ovoj sceni Ognjenovi i Androvi klasići Nikola i Iva.

Ulazi Julija. Ognjen je presrećan što je vidi. Julija treperi u Ognjenovom prisustvu. Grle se dugo.

OGNJEN
O, ko nam je to došao?

JULIJA
S aerodroma pravo ovdje.

ANDRO
Da dobro osjetiš razliku između onoga gore i ovoga ovdje.

JULIJA
Ne zavaravaj se.

(Dok govore, Julija se grli sa svima, najtoplije sa đedom.)

PEKO
Vazda ja to govorim, no me niko ne sluša: ništa mi gori nismo od bilo koga. Samo smo malo manji.

BOŽO
I dobri smo ljudi, brate mili. Zar ne?

VASO/NIKOLA
Da nazdravimo?

PEKO
Nego što!

ANDRO
Nikola, brate, moraš da prestaneš da nas nalivaš.

VASO/NIKOLA
A ti, brate, prestani da nam izigravaš tatu.

ANDRO
Pet dana pred premijeru, niko nije u pamet već od deset ujutro.

OGNJEN
Je li nam čudo?

EMINA/IVA
Ovo više nema smisla, čika Peko.

ANDRO
Ovo je pozorište u kojem se nekad igrao Hamlet. Što je ovo što sad radimo?

JULIJA
Stvarno deda, što ti je ovo?

PEKO
Savremeni domaći tekst!

VASO/NIKOLA
Ne sprdajte se, imamo mi dobrih pisaca. Ko je ova budala?

PEKO
Budalu smo dobili za džabe.

BOŽO
A jes ti ovo grozno, moj Peko.

PEKO
Nemoj i ti počinjat, kumim te kapicom.

(Peko, Božo, Andro, Vaso i Emina se udaljavaju i nastavljaju da raspravljaju o predstavi. Julija i Ognjen ostaju sami.)

JULIJA
Što ima novo kod tebe?

OGNJEN
Po čitav dan ovđe.

JULIJA
A tvoji?

OGNJEN
Sve isto.

JULIJA
E jesu tvrdoglavi.

OGNJEN
(laže sebe): Radi mene kako oće, no mi je đeda žao. Teško mu pada to. (pauza) A ti? Završila?

JULIJA
Još diplomski.

OGNJEN
Ih. Što bih dao da igram u tvojoj diplomskoj predstavi.

JULIJA
I ja bih voljela da igraš u mojoj diplomskoj predstavi. Igraćeš u ovima poslije.

OGNJEN
Nedostajala si mi, da znaš. (grli je)

JULIJA
I ti meni. I koliko god da je imbecilno ovo što sad radite, odličan si.

OGNJEN
Znaš, ponudili su mi seriju.

JULIJA
Opa!

OGNJEN
Rado bih se preusmjerio na to, da ti pravo kažem. Ne mogu dovijeka da zavisim od đeda.

JULIJA
Ali ti se ne ide iz pozorišta.

OGNJEN
Kako me ti uvijek razumiješ. Ti i đed. Vi ste moji ljudi. Bez vas mogu i da umrem.

(Pauza. Julijina osjećanja su očigledna. Ognjenova su konfuzna.)

Scena 5

Glasna muzika, žurka. Ulazi Vaso u ulozi Nikole, Emina u ulozi Ive, Andro. Svi su pripiti i veseli, ali je Ognjen u vidno gorem stanju od ostalih, tetura.

VASO
Motamo li?

OGNJEN
(galami): No što ćemo! (pokazuje na Juliju): Iva, je l’ vidiš ovu đevojku?

EMINA
Kuku, ja vidim dvije!

(Smijeh)

OGNJEN
E pa te dvije đevojke su ti najbolji čoek na svijet. Kapiraš? To mi je najbolja drugarica u životu. Najbolja. Drugarčina!

(Duvaju. Julija uzima najmanje, Ognjen najviše.)

JULIJA
(Andru): Je li često ovakav?

ANDRO
Svaki dan.

(Pijani pir. Skače se po muzici. Ognjen čas kod Julije, čas kod Emine/Ive. Julija je ljubomorna.

Andro se mota oko Julije, ali mu je jasno da ona stalno gleda u Ognjena, pa se stidi da joj priđe.

Andro se okreće prema Sanji, koja mu klima glavom, stavlja mu do znanja da je sve u redu. Andro se ponovo okreće Juliji.)

JULIJA
Koma sam.

ANDRO
Što ima veze?

(Andro se naginje da poljubi Juliju, ali uskače Ognjen i grli je, odvlači je.)

OGNJEN
Ajmo odavde!

JULIJA
Gdje?

OGNJEN
Nemam pojma! Ajmo odavde!

JULIJA
Čeka te Iva, Ogi.

OGNJEN
Ona je tu svaki dan, ti nisi.

JULIJA
Ja sam uvijek tu. Na ovaj ili onaj način.

OGNJEN
Obožavam te, znaš li to?

JULIJA
Znam.

OGNJEN
(urla): Obožavam!

(Grli je, igraju. Emina/Iva ih posmatra.)

Scena 6

Ulaze Peko i Božo, gledaju ostale kako pijano i naduvano igraju. Nadvikuju se s muzikom.

PEKO
Kume, jesam li ja išćućao, ili mi ovo nismo baš ovako?

BOŽO
Ne kume. Ovo je mlado sve poluđelo. (viče na ostale): Tišina tu! Dosta je bilo!

(Muzika prestaje, oni staju.)

Kakvo je to ponašanje?

VASO/NIKOLA
A malo se popilo, čiko Božo.

PEKO
Ajte svi na spavanje. Ajde!

BOŽO
(Ognjenu): A ti bi mogao malo da skalaš, znaš.

OGNJEN
Oću, deda. I tebe obožavam, da znaš!

(Mladi izlaze.)

BOŽO
Nema ođe leba, kume.

PEKO
Ne prećeruj. Provode se. No znaš što je novo? Najavio mi se Ministar danas. Lijepo znam što će da mi kaže.

(Ulazi Vaso u ulozi Ministra kulture, Emina u ulozi šefice kabineta.)

VASO/MINISTAR
Dobar dan, Peko. Dobar dan.

EMINA, PEKO i BOŽO
Dobar dan.

VASO/MINISTAR
Čestitam premijeru.

PEKO
Hvala, Ministre.

VASO/MINISTAR
(Božu): A vi ste?

PEKO
Doktor Božo Ivanović, specijalista opšte hirurgije.

VASO/MINISTAR
Moje poštovanje. Peko, mislim da je red da popričamo otvoreno.

PEKO
Aj vala, otvoreno.

VASO/MINISTAR
Ovo više ne ide.

PEKO
Kako će ić, Ministre, kad smo dužni i bogu i narodu? Niko neće da nam gostuje jer nismo platili gostovanja, niko neće da nam igra jer smo dužni honorare, a tehnika mi prijeti štrajkom jer smo i plate dužni.

VASO/MINISTAR
Teška su vremena, Peko. A ovdje, koliko vidim, problemi prevazilaze plate i dugovanja. Zgrada se raspada. Pogledajte na što vam liči gledalište. Stigle su pritužbe glumaca – (okreće se Emini)

EMINA/ŠEFICA KABINETA
Tuševi ne rade, nakon predstave se peru hladnom vodom iznad lavaboa, grijanje je pokvareno, klime nema.

VASO/MINISTAR
Mislim da je vrijeme da tražimo sredstva da se zgrada renovira. Ili od kapitalnog budžeta, ili od evropskih fondova.

PEKO
To bi bilo fenomenalno.

VASO/MINISTAR
A do tad da zatvorimo.

PEKO
Potpuno?

VASO/MINISTAR
Potpuno.

PEKO
I prije nego što nađete pare?

VASO/MINISTAR
Ja drugo rješenje ne vidim.

PEKO
Znači, ja do penzije neću dočekat da ga otvorim.

VASO/MINISTAR
Uvijek će vas čekati mjesto u prvom redu.

BOŽO
Taman fino, Peko. Da se neko drugi śekira, a ti samo da lijepo dođeš na gotovo i uživaš.

VASO/MINISTAR
Još ovu premijeru i da zatvaramo.

PEKO
A to ne nikako. Molim vas. Nemojte da nam ovo bude posljednja premijera, da ostajemo za bruku. Nemojte da meni ovo bude posljednja premijera!

BOŽO
Red je, vala, nakon tries godina, da se čovjek oprosti dobrom predstavom.

VASO/MINISTAR
Što predlažete?

PEKO
Da nam Ministarstvo finansira još jednu predstavu. Dobar naslov. Kvalitetan.

VASO/MINISTAR
Kraj je godine. Nema Ministarstvo sredstava za bilo što skupo. Niti smo planirali u budžetu za iduću godinu.

PEKO
Recite koliko imate, ja ću sve organizovat.

VASO/MINISTAR
Spakujte se u pet hiljada.

PEKO
Kako, Ministre?

VASO/MINISTAR
Toliko imam. Ako vam ne valja, vi ne morate.

PEKO
Valjaće mi.

(Vaso i Emina idu ka izlazu. Vaso zastaje.)

VASO/MINISTAR
A koji ćete naslov da radite?

PEKO
Pa, imam jednu ideju, s obzirom na situaciju.

Scena 7

Ulazi Julija.

JULIJA
„Dugo putovanje u noć?“ Ti nisi normalan.

PEKO
Zar nije prikladno?

JULIJA
Tematski nigdje veze.

PEKO
Ali naslov…

JULIJA
Zovi nekoga drugoga.

PEKO
Zar ti ne voliš Amerikance?

JULIJA
Volim Amerikance i to je prelijep komad.

PEKO
Ali?

JULIJA
Unuka sam ti. Nije red da meni daješ režiju. Uostalom, treba da pravimo predstavu koja će da bude mrtvo slovo na papiru. Pozorište zatvora nakon premijere, ide na – dugo putovanje u noć.

PEKO
Vidiš da je idealan naslov.

JULIJA
Deda, kako da spremamo predstavu koja se nigdje neće igrati?

PEKO
Ugovorio sam koprodukciju. Igraće se kod koproducenta. Stalni repertoar, minimum jednom mjesečno.

JULIJA
Strava. Ali to ne mijenja činjenicu da je nepotizam.

PEKO
Pa neka me smijene!

JULIJA
Majko mila. Prva profesionalna režija, i ja odmah Judžina Onila.

PEKO
Profesionalna, ali volonterska. Imam ukupno pet hiljada budžeta.

JULIJA
Nisi me valjda zvao samo zbog toga?

SANJA
(upada): Što je to sad bitno?

JULIJA
Što ti sad smeta?

SANJA
Meni je ovo sad bespotrebno raspričavanje. Poenta je da si pristala da režiraš.

PEKO
I da bi bolje bilo da nije.

(Peko izlazi.)

JULIJA
Mučno je gledati ovoliko duhova.

SANJA
Meni je muž ljut. Kaže da ga prikazujemo kao luzera.

JULIJA
Što misliš ti da mi završavamo ovaj prvi čin?

SANJA
Da završavamo.

JULIJA
I što sad?

SANJA
Ogi i Dugo putovanje u noć.

DRUGI ČIN

Scena 8

Utrčava Ognjen, euforičan.

JULIJA
Evo ga! Naša nova TV zvijezda!

OGNJEN
Što ja to čujem? Je li istina?

JULIJA
Ne znam, što si čuo?

OGNJEN
Judžin Onil? Je li stvarno? I to tvoja režija?

JULIJA
Svi su izgledi.

(Ognjen skače od sreće, pa trči pobjednički krug po sceni.)

Što se ti toliko raduješ?

OGNJEN
Ne razumijem pitanje.

JULIJA
To ti podrazumijevaš da ćeš da budeš u podjeli, je li?

OGNJEN
Oprosti, na tu temu odbijam da se zajebavam.

JULIJA
A serija?

OGNJEN
Imam još deset snimajućih dana i taman pauza do septembra.

JULIJA
Deset dana? Ja počinjem proces sjutra!

OGNJEN
Pa dobro, malo ćeš bit fleksibilna prema meni dok ovo ne prođe i onda sam sav tvoj.

JULIJA
Možeš li da prestaneš da trčiš gore-dolje, smučiće mi se?

OGNJEN
Što ću kad imam višak energije.

JULIJA
Dođi ovamo. Sjedi pored mene.

OGNJEN
Evo je, već režira. (posluša je)

JULIJA
Što se dešava s tobom?

OGNJEN
Snimanja od jutra do mraka. I gomila nekakvih glupih intervjua. Sad sam odjednom, možeš mislit, strašno interesantan. Znaš što mi je najjače? Odjednom sam i seksi. Do juče nisam bio, sad jesam. Muževan samo tako. Jesam li ja tebi muževan?

JULIJA
Ne baš kao što ti je baba bila, ali nisi loš.

OGNJEN
Mislim, nije da mi smeta. Super ako jesam muževan. Samo što mi nije jasno đe sam bio do sad.

JULIJA
A inače si okej, je li?

OGNJEN
(odjednom ozbiljan): Jesi li se to naoštrila da mi popuješ kao Andro? Kako mnogo brzo živim, kako su Džoni i Iva loše društvo, ili što već…

JULIJA
Neću da ti popujem kao Andro.

OGNJEN
E dobro je. Jer to onda ne bismo bili mi.

JULIJA
Mi?

OGNJEN
Tako je. Mi. Mi smo ono dvoje koji jedno drugo prihvataju takve kakvi smo. Ono dvoje što sve razumiju, a i onda kad ne razumiju, tu su. To smo mi.

JULIJA
Zato te i pitam, Ogi. Htjela bih da razumijem. Ne ovu buku spolja. Budi bučan. Ne smeta mi. Pij sa Nikolom, kreši se s Ivom, kako god. Samo bih da znam odakle to stiže.

OGNJEN
I ja isto.

JULIJA
Jesi li ti uopšte srećan?

OGNJEN
(zavodljivo): Biću ako mi daš ulogu.

JULIJA
Manipulatoru. Odgovori mi na pitanje.

OGNJEN
Koga ćeš da mi daš?

JULIJA
Čuješ li ti što te pitam?

OGNJEN
(euforija iščezava): Ja ne znam ni što to znači.

JULIJA
Pa kako si?

OGNJEN
Super. Letim.

JULIJA
Što će ti onda uloga u mojoj maloj predstavi?

OGNJEN
Zato što je tvoja.

JULIJA
Kaješ li se zbog onoga što se desilo s tvojima?

OGNJEN
Ponekad. (pauza, pa ponovo neprirodno veseo): I? Koga ćeš da mi daš?

JULIJA
Nikoga, bitango.

OGNJEN
Džejmija ili Edmunda? Alkoholičara ili bolešljivca? Ajde, reci mi!

JULIJA
Samo deset snimajućih?

OGNJEN
I to ne po cijele dane.

JULIJA
Nema alkohola ni prije proba, ni tokom?

OGNJEN
Obećavam.

JULIJA
Ni duvanja?

OGNJEN
Jeba mi majku, ajde, nema. Časna riječ.

JULIJA
Ja mislim da ti treba da igraš Džejmija.

(Ognjen je vidno oduševljen. Grle se.)

Scena 9

Svi su na sceni, đedovi na svojim stolicama.

ANDRO
Nemoj da se ljutiš, Julija, ali ovo je pogrešna podjela. Potpuno je neprirodno da ja igram Edmunda, a Ognjen Džejmija.

JULIJA
Andro, podjednako su važne uloge.

ANDRO
Ne pričam iz tog ugla.

JULIJA
Ja mislim da je podjela tačna.

ANDRO
A ja mislim da je ovo prekrupan zalogaj za početnicu.

JULIJA
Pa ti, Andro, izađi iz predstave dok si na vrijeme. (pauza) Ništa? Onda da počnemo. Radnja komada se odvija 1912. godine. Mi nećemo forsirati epohu kostimima, ali nećemo ni osavremenjavati i davati im mobilne telefone, laptopove i slično. Komad prikazuje istinite okolnosti i odnose u stvarnoj porodici Judžina O’Nila. To je bila godina kad je on obolio od tuberkuloze i otišao u sanatorijum. Likovi su njegov otac, majka, stariji brat i on. Vaso, ti igraš oca, Emina igra majku, Ognjen je Džejmi, Andro je Edmund. Kratko se pojavljuje i služavka, a pošto nemamo para za služavku, igraću je ja. Jeste li svi pročitali tekst?

SVI OSIM VASA
Da.

VASO
Na fakultetu.

EMINA
Što čini Vaso s tekstovima…

VASO
Vaso se ovđe opuči, prema tome…

JULIJA
Koja je tema komada?

OGNJEN
Krivica. Svi joj robuju. Ne mogu jedni drugima da oproste greške iz prošlosti. A ni sebi.

ANDRO
I onda su svi muškarci stalno pijani, a majka je nadrogirana.

EMINA
Majka je morfinistkinja. Kakav izraz, a?

JULIJA
I svi su zaglavljeni. Dijelom zato što finansijski zavise jedni od drugih, ali najviše zato što se, uprkos svemu, vole. Nije li to usud većine naših porodica? Da satiru jedni druge, a ne mogu jedni bez drugih?

(Scenski radnici pretvaraju scenu u krug.)

JULIJA
Glavna tema nam je taj njihov začarani krug, sa jasno definisanim dramaturškim vektorima koji idu u smjeru ovog ili onog lica. Ta vektorizacija postaje mreža koja je i dalje vrlo očigledna, pravilna, zagrijava se kada porodica otkrije da je Meri ponovo na morfijumu, i dostiže očiglednu tačku usijanja u četvrtom činu, kada se svi predaju i kada začarani krug pobjeđuje. Je li svima to jasno?

(Svi potvrdno ćute i počinju da prate uputstva.)

JULIJA
Na početku je svjetlost. Dan je sunčan, Meri je zadovoljna. Meri živi u laži. Ulaze Meri i Tajron!

(Ulaze Vaso i Emina)

VASO/TAJRON
Boga mi, Meri, sad čovjek ima što i da uhvati. Otkako si dobila tih desetak kila…

EMINA/MERI
Hoćeš, dragi, da kažeš da sam se pregojila? Trebalo bi doista da smršam.

JULIJA
Miči „dragi“ i „doista“.

EMINA/MERI
Hoćeš da kažeš da sam se pregojila? Trebalo bi da smršam.

OGNJEN
(šapuće Juliji): Odoh na snimanje. Fenomenalna si.

(Ljubi je u obraz. Julija je zadovoljna. Andro je ljubomoran.)

Scena 10

Smjenjuju se scene iz „Dugo putovanje u noć“ koje zapravo prepričavaju dobar dio komada.

EMINA/MERI
Nisam nespokojna. Nemam razloga. Zbog čega misliš da sam nespokojna?

VASO/TAJRON
Pa… ni zbog čega. Sem što si poslednjih nekoliko dana izgledala pomalo razdražljiva.

(Ognjen i Vaso)

VASO/TAJRON
(bijesan): Odavno sam prestao da se nadam da ćeš da promijeniš narav. I ti se usuđuješ da govoriš o tome što sam u stanju da platim?

(zvoni nečiji telefon)

Kao da si ti ikad znao što znači dolar, i da ćeš ikad znati?! Svake subote daješ čitavu platu na kurve i na viski! (iskače iz lika, viče): Hoće li neko ugasiti taj jebeni telefon?!

ANDRO
Izvinjavam se. (traga za telefonom, gasi ga)

(Emina i Andro)

EMINA/MERI
(razdražljivo): Reci istinu. Otkud sad odjednom sumnjaš?

ANDRO/EDMUND
To nije tačno!

EMINA/MERI
Sumnjaš! Tvoj otac i Džejmi takođe. Naročito Džejmi! (ruke joj drhte): Misliš li da je prijatno živjeti ovako, okružena stalnim sumnjičanjem, i znati da te svi uhode, i da ti niko ne vjeruje?

(Ognjen i Andro. Ognjen briljira.)

OGNJEN/DŽEJMI
Idiote! Što si je ostavio tako dugo samu? Mogao si tuda da se muvaš.

ANDRO/EDMUND
Nisam mogao. Optužila me je, i ne samo mene, već i tebe i tatu, da je stalno uhodimo i da u nju sumnjamo. Postidjela me je. Jer mora da se grozno osjeća. A dala mi je svoju najčasniju riječ…

OGNJEN/DŽEJMI
Slušaj, mali. Znam da me smatraš za teškog cinika, ali zapamti da sam u čitavu tu igru malo upućeniji nego ti. Tata i ja smo krili od tebe, Ali meni je bilo sve savršeno jasno čitavih deset ili i više godina prije nego što smo morali tebi da kažemo!

(Emina i Vaso, Ognjen ide do Julije.)

EMINA/MERI
Molim te, prestani da zuriš! Čovjek bi pomislio da me optužuješ… (Onda, preklinjući): Džejmse! Ti ne shvataš!

VASO/TAJRON
(s tupom srdžbom): Shvatam da sam bio najveći idiot što sam ti vjerovao!

JULIJA
Ajmo pauzu! Ne mogu više.

VASO
Aj fala bogu. Mislio sam da nemaš „off“ dugme.

OGNJEN
A jesi malo fanatik.

JULIJA
Malo.

OGNJEN
Ali smo dobri.

JULIJA
Nismo loši.

OGNJEN
I ja sam dobar. Držim datu riječ.

JULIJA
Cvećkica moja.

VASO
Božo je opet prikunjao, a?

(Božu je klonula glava.)

PEKO
Viđite što penzija učini od čoeka. Pa se čudite što ja neću.

JULIJA
Oćeš, oćeš, kako ti se neće.

OGNJEN
Mogli bismo, vala, na jedan zajednički ručak. Sa sve đedovima.

ANDRO
Kod Miška na ćevape.

OGNJEN
Budi ga, čiko Pero.

PEKO
Božo, budi se. Tvoj unuk, te-ve zvijezda, nas vodi na ćevape.

(Božo se ne budi.)

Božo? Alo?

(Nastaje panika. Ognjen se sruči prema Božu, svi za njim.)

OGNJEN
Đede? Đede?

JULIJA
Diše li?

OGNJEN
Ne znam! Zovite nekoga!

VASO
Vodimo ga u hitnu.

(Iznose Boža)

Scena 11

Ognjen i Vaso rade scenu u kojoj se svađaju Džejmi i Tajron. Scena je mučna, Ognjen je dekoncentrisan, stalno gleda ka Božovoj praznoj stolici. Svi ostali su jako tihi, iz poštovanja prema Ognjenu.

JULIJA
Ogi, otvori se malo ovamo.

(Ognjen je posluša)

Ajmo od onoga „Svake subote daješ čitavu platu na kurve i viski!“

OGNJEN/DŽEJMI
(prenaglašen): Ti to nazivaš platom? Isuse!

VASO/TAJRON
Kolika je — da je, veću ne zaslužuješ, a ni nju ne bi imao da nije bilo mene. Da nisi moj sin, nijedan pozorišni menadžer ti ne bi dao ulogu, takav te glas bije. Moram da se ponižavam i da moljakam za tebe, da tvrdim kako si jednom zauvijek prevrnuo list, mada znam da su sve to samo prazne riječi!

OGNJEN/DŽEJMI
Ja nisam ni želio da budem glumac. Ti si me natjerao na pozornicu.

(Vaso se pretvara u Ognjenovog oca)

VASO/OTAC
Što si rekao?

OGNJEN
Tata…

VASO/OTAC
Zar ne znaš da ti je đed jedva pretekao?!

OGNJEN
Znam.

VASO/OTAC
To je sve što imaš da kažeš? Da znaš?

OGNJEN
Što sam ja tu kriv?

VASO/OTAC
Vodiš li računa o njemu, ili samo parazitiraš kod njega kući? A, zvijezdo s televizije?

OGNJEN
Ne parazitiram. Plaćam račune. I to trčim da ih platim prije nego što ih on vidi, inače me ne bi pustio.

VASO/OTAC
I misliš da je to dovoljno?

OGNJEN
Evo, ti reci što treba da radim!

VASO/OTAC
A to što se zbog tebe potpuno preselio u ovo pozorište i ne odvaja se od Peka, nego pije od jutra do mraka? Što s tim? (pauza) Ćutiš, a?

OGNJEN
Ja ne znam što ti mene ovoliko mrziš.

EMINA/MAJKA
Pustite tu priču sad. Važno je da je Božo pretekao.

VASO/OTAC
Ovoga puta. Doveo si me u situaciju da se svađam sa starim ocem.

OGNJEN
Žao mi je.

EMINA/MAJKA
Ajmo, Gorane. Drugog dana ćete se svađati.

(Kreću ka izlazu.)

OGNJEN
Ja bih volio da mogu doć kući ponekad. Da vas vidim. Ponašate se prema meni kao da sam ubio čovjeka.

VASO/OTAC
I mi bismo voljeli.

OGNJEN
Pa eto. Super. Mogu ja i sad.

VASO/OTAC
A što si voljan da uložiš da bi se to desilo?

OGNJEN
Kako to misliš?

VASO/OTAC
Znaš li kakve priče dolaze do nas? Da nam je sin pijanica. Da uzima drogu. Da se vuče po cijelu noć sa svakakvima.

EMINA/MAJKA
Što je, Ognjene? Svi lažu, je li?

(Ognjen ćuti)

EMINA/MAJKA
Ali ako hoćeš sad da dođeš kući sa nama, da ti pomognemo, dobrodošao si.

VASO/OTAC
Ali ne da ti mi budemo komotna baza, pa da od nas nastaviš ovako. Novi list, novi život. Neka ti ovo sa đedom bude pouka.

EMINA/MAJKA
Ostavi se ovoga nenormalnog svijeta i dođi kući.

OGNJEN
Volim vas.

(Ognjen okreće leđa ocu i majci. Vaso i Emina izlaze.)

Scena 12

Ognjen sjedi sam na podu, skrštenih nogu. U ruci mu je skoro prazna flaša votke. Ulazi Andro.

ANDRO
Hej.

OGNJEN
Znam. Sve znam.

ANDRO
Što znaš?

OGNJEN
Da ti ide na kurac što se ovako ponašam.

ANDRO
Nisam to htio da kažem.

OGNJEN
Da bi ti to sve zdravije, bolje.

ANDRO
Ja tebe ne razumijem.

OGNJEN
E, to znam.

ANDRO
Ne, ozbiljno. Imaš neki mrak u sebi, kakav nikad prije nisam vidio. A pozorišni sam čovjek. Božo je imao infarkt, i shvatam da si se prepao, ali ti se ponašaš kao da je umro. Kao da je sve potonulo. Zašto?

OGNJEN
Ne znam.

ANDRO
Svako od nas bi dao guzicu za tvoj prirodni talenat. I izgled. Sad zvučim kao neka žena, ali je tako.

OGNJEN
Ali ćeš na kraju ti da budeš uspješniji od mene.

ANDRO
Po principu da ne jebe lijep, no uporan?

(Ognjen se pijano smije)

ANDRO
Ne sprdaj se, Ogi.

JULIJA
Ajmo, momci! Uđite u scenu.

(njihov razgovor prerasta u razgovor Edmunda i Džejmija iz četvrtog čina, u kojem je Džejmi pijan)

OGNJEN/DŽEJMI
(žmirkajući prema bratu): O, zdravo, Mali. (Savršeno ozbiljno.) Pijan sam kao zemlja.

ANDRO/EDMUND
(suvo): — Baš ti hvala što si mi otkrio tu veliku tajnu.

OGNJEN/DŽEJMI
Nepotrebno Obavještenje Broj Jedan, a? (Saginje se i dlanom čisti koljena na pantalonama): Imao sam krupnu saobraćajnu nesreću. One stepenice ispred kuće naletjele na mene. Onako mučki, iz magle. A i ovdje je pomrčina. (Mršteći se): Što je ovo, mrtvačnica? Daj malo svjetlosti, da vidimo s kim imamo posla. (Povodeći se, ide ka stolu, i usput recituje Kiplinga):
“Gaz, gaz, gaz na, rijeci Kabul,
gaz na rijeci Kabul skriva mrak.
Užeta drž’ se samo, stići ćeš sigurno tamo,
na drugu stranu gaza kog skriva mrak.”

(Ognjen odjednom staje, ne ide dalje)

SANJA
(suflira): Ovo već… Ovo već na nešto liči.

OGNJEN/DŽEJMI
A?

SANJA
Ovo već na nešto liči. Dođavola sa starim Gasparom.

OGNJEN/DŽEJMI
Dođavola sa starim Gasparom! Gdje je stara cicija? (pokušava sebi da dopuni čašu, ali nije u stanju)

ANDRO/EDMUND
Već zaudaraš. A ova čaša će te sigurno dokusuriti.

OGNJEN/DŽEJMI
Mudrost iz usta odojčeta. Ne filozofiraj, Mali. Još si mokar iza ušiju.

ANDRO/EDMUND
Pa, dobro. Crkni, kad hoćeš.

OGNJEN/DŽEJMI
(na ivici suza, potpuno mimo uloge): Nevolja je u tome što ne mogu.

JULIJA
Dobro. Nećemo dalje.

OGNJEN
Zašto?

JULIJA
Staćemo do sjutra.

OGNJEN
Ja ne želim da stajem. Mogu još.

ANDRO
Ne možeš, Ogi.

OGNJEN
Jebi se!

ANDRO
Dobro je. Ajde. Evo, ne mogu ja. Izvinite svi, ne mogu.

(izlaze svi osim Julije i Ognjena)

JULIJA
Božo se izvukao.

OGNJEN
Znam.

JULIJA
A tvoji…

OGNJEN
Nemoj, života ti.

JULIJA
Samo bih da ti pomognem.

OGNJEN
Nisam ja tvoj socijalni slučaj.

JULIJA
Nisam to rekla.

OGNJEN
Niti sam tvoj sin, da me prevaspitavaš.

JULIJA
Nego što si mi?

OGNJEN
Niko i ništa.

JULIJA
Jesi siguran?

OGNJEN
Sto posto.

JULIJA
Samo naprijed, Ogi. Budi ti niko i ništa. Ali ako mi opet dođeš na probu pijan, mijenjaću te.

OGNJEN
Kao da bi neko igrao u tvojoj buđavoj predstavi.

JULIJA
Ćao Ogi.

(Ognjen izlazi, ljut. Julija prilazi Sanji.)

SANJA
Treba li da te podsjećam da onda pola godine nisi izlazila iz sobe?

JULIJA
Ne. Odlično to pamtim.

(Ulazi Andro)

ANDRO
A lijepo smo mogli da radimo neki klasični komad.

SANJA
Vala baš.

ANDRO
Vjerujete li da više ne znam što je prošlost, a što sadašnjost?

(Julija klima glavom.)

Ima do kraja ovoga procesa da svi išćućamo.

SANJA
Nećete, nećete. Ajmo. Idemo dalje.

ANDRO
Sa čim?

SANJA
Vašom scenom.

ANDRO
Moramo li baš sve onako kako je bilo, u pičku materinu?

JULIJA
Da ti pravo kažem, i meni je neprijatno.

SANJA
Koje ste vi amaterčine. I ovako me glava boli, da ne moram još vama da izigravam dadilju.

ANDRO
Što te boli glava?

SANJA
Kako neće? Ovo je dramaturška noćna mora! Ljudi treba da gledaju predstavu o tome kako mi pravimo predstavu o tome kako ste vi prije deset godina pravili predstavu! I ja u svemu tome treba da razmišljam o motivacijama pojedinih likova, a posrali smo sa na jedinstvo vremena. Stalno imam trip što čine Peko i Božo kad śede na tim stolicama, vise li tu ka dva badnjaka, i jesam li ih uopšte trebala upisivat u komad, ili su to mogli igrat Vaso i Andro. Ali Andro ne igra deset likova, no samo Andra, ovamo Vaso više ne zna kud udara…

VASO (o.s.)
Udri, udri ti po Vasu.

SANJA
Imam i trip jesu li Ogijevi roditelji pretjerani, jer ono ipak nije normalno.

JULIJA
Što ti nije normalno?

SANJA
Dobro, ljuti su, ne prihvataju taj način života, ali baš onako eliminisati sina jedinca u jednoj Crnoj Gori, zbog jebene glume? Ja za tako nešto još nisam čula.

JULIJA
Ali to je tako bilo.

ANDRO
Nije nego i grđe.

SANJA
Zašto? Ja to ne razumijem! Neće ni publika!

JULIJA
Naša publika odlično zna da nema većih malograđana od malograđanskih uglednika.

ANDRO
U jebo te. Kako si ovo dobro rekla!

SANJA
A ne mislite da se Andro pogubio kao antagonista?

ANDRO
Andro ne razumije zašto on mora da bude antagonista.

SANJA
Ne može Ognjenova depresija da bude antagonista, za koju pri tom ne znam ni čita li se dovoljno jasno da je klinička depresija koju niko od vas nije prepoznao.

JULIJA
Misliš da neko to treba eksplicitno da kaže?

SANJA
Mislim da sad treba da prestanete da kukate i da odigrate ovu scenu, pa da idemo dalje. Ajde.

(Andro i Julija ulaze u scenu)

Jebo meni par mater, što je ne naćerah da radimo Amerikance.

ANDRO
Jebali vas i Amerikanci i NATO pakt. Evo. Što sad?

SANJA
(suflira): Nemoj to lično da shvataš.

ANDRO
Nemoj to lično da shvataš.

SANJA
(suflira): Ne znam kako da mu pomognem.

JULIJA
Ne znam kako da mu pomognem. Pretjeruje u svemu. Pa i u načinu na koji doživljava stvari.

ANDRO
Ali to je Ogi. On nema granica. Zato je onako talentovan.

JULIJA
Možda si bio u pravu da nije trebalo da igra Džejmija. Negdje je ispalo da igra samog sebe.

ANDRO
Nisam ja zbog toga rekao. Ali nije više ni važno. Sad ne bih dao Edmunda ni za što na svijetu.

JULIJA
Znaš kako Džejmi kaže „nemoj da prekopavaš po toj buđavoj istoriji“. Bojim se da Džejmi stalno kopa po Ogijevoj.

ANDRO
Ja isto mislim da treba da razmisliš.

JULIJA
O čemu?

ANDRO
Da dovedeš drugog glumca. Ognjen je nestabilan. Nepouzdan. Nikad ne znaš kako to može da završi.

JULIJA
Nisam čula da neki proces nije završio.

ANDRO
Ali je samo pitanje vremena kad će to da se desi. Ne bih volio da se slomi preko tvojih leđa. Eno, vidjela si što se danas desilo.

JULIJA
Nema procesa u kojem neko ne popizdi, neko se ne posvađa i neko ne zaplače. Mi smo danas obavili dvije od tri stvari. A ako se nekome plače, radi mene može koliko hoće.

ANDRO
Držim palčeve da smo ih stvarno obavili.

JULIJA
Ne puni me negativnom energijom, Andro.

ANDRO
Nije mi bila namjera. Izvini. (pauza) Julija?

JULIJA
Hm?

ANDRO
Jesi li ti zaljubljena u Ogija?

JULIJA
(prebrzo): Ne! Čuo si i sam. Ja sam mu „najbolja drugarica u životu. Najbolja. Drugarčina!“ Makar do sad bila.

(Andro oklijeva i gleda prema Sanji)

SANJA
Ajde!

(Andro ljubi Juliju. Julija isprva ustukne, pa prihvata. Sanji čini da ne primijete da joj nije svejedno. Poljubac traje.)

Dobro, nema potrebe da prećerujemo!

(Andro, srećan, spušta glavu na Julijino rame. Julija nesrećno gleda u prazno.)

SANJA
Uf. Ajmo dalje.

Scena 13

Ulaze Vaso i Emina.

JULIJA
Je li se iko čuo s njim?

ANDRO
Isključen mu je telefon.

VASO
Sto posto je mamuran kući i spava.

EMINA
Svaki proces ista priča.

(Ruku pod ruku, polako, ulaze Peko i Božo. Božo se oslanja i na štap. Svi im trče u zagrljaj.)

BOŽO
Polako, polako! Oćete da me opet gađa?

VASO
A neka ste nam se vratili, čika Božo, ništa ovo bez vas nije valjalo.

PEKO
Reka sam mu, preksinoć se igralo ono gostovanje, niko nije smio da śedi na njegovo mjesto.

EMINA
Potpuno ispravno.

(pomažu mu do njegove stolice)

ANDRO
E, ali je zato sad sve baš onako kako treba da bude.

BOŽO
Jesam li ja potpuno poludio, ili ste kratki za jednoga? Đe mi je unuk?

JULIJA
A radimo neke scene u kojima on ne igra, pa smo ga pustili da spava malo duže.

ANDRO
Čudo pa nije on došao po Vas, čika Božo?

BOŽO
Nisam mu rekao. Htio sam da ga iznenadim. Okle sam mogao znat da će baš danas da dobije slobodno?

JULIJA
A doće on brzo. (daje signal Vasu da mu pošalje poruku) Samo se vi opustite, a ako vam nešto treba, tu smo. (ekipi): Ajmo da prođemo još jednom onu svađu između Edmunda i Tajrona. Samo da prvo dogovorimo nešto.

(Dok se oni dogovaraju u pozadini, Peko i Božo razgovaraju)

BOŽO
Ova ti mala baš zna posao, a?

PEKO
Mogu ti reć da ovo ide baš lijepo. Prezadovoljan sam.

BOŽO
Peko.

PEKO
E, kume.

BOŽO
Kako se tebi čini ovaj moj mali?

PEKO
Ču kako. Biće zvijezda, moj kume. I to ne samo ovđe. Može on da dogura i do te njegove Amerike, samo ako bude htio. Lijep ka vila. A ne da igra, no kida. Evo, ovo što sad radimo: ovđe svi treba da tuguju za Meri i za Edmundom, a ja ti sad obraz dajem da će svi da plaču za Džejmijem, samo zato što ga Ognjen igra. Umije on to, kume. Baš umije.

BOŽO
A kako ti se čini ovako?

PEKO
Na što misliš, kume?

BOŽO
Pa ne znam kako bih ti rekao. Nisam miran. Nešto mi tu nije kako treba.

PEKO
Ta ti je današnja mladost takva. Burna.

BOŽO
A tebi se ne čini da je on nekako drugačiji?

PEKO
Umjetnik je to. Ne śekiraj se, kume. Bistar je ka đavo. Izvuće se on.

BOŽO
Aj dobro, ako ti tako kažeš. Nego, kume. Jesam li ja poludio, ili ti danas nasuvo?

PEKO
Nasuvo, boga mi.

BOŽO
Da nisi što bolestan, ne daj bože?

PEKO
Ako ne možeš ti, neću ni ja, da jebe oca.

(Smiju se.)

Ulazi Ognjen, blijed, mamuran, usporen. Vidi Boža i samo što ne zaplače od uzbuđenja, ali se i ovoga puta suzdržava. Trči mu u susret i grli ga. Božo prepoznaje u kakvom je Ognjen stanju i zabrinut je.

Ognjen se okreće ekipi, spreman da se izvini, ali ga Julija preduhitri.)

JULIJA
Božo je htio da te iznenadi. Objasnila sam da smo te pustili da odmoriš, pošto radimo onu scenu bez tebe.

OGNJEN
Aha.

JULIJA
Ali kad si već tu, iskoristićemo te.

Scena 14

Andro i Julija probaju scenu između Edmunda i služavke Kejtlin. Andro je zaljubljen i stalno traži poglede razumijevanja sa Julijom, i prilike da je dotakne.

ANDRO/EDMUND
Dobro bi bilo da zovneš i moju majku. Otišla je da pridrijema.

JULIJA/KEJTLIN
Kad sam maloprije završavala posao na spratu, bila je još budna. Ležala je u gostinskoj sobi, razrogačenih očiju. Rekla je da je užasno boli glava.

ANDRO/EDMUND
Onda zovi samo oca.

JULIJA/KEJTLIN
(odlazi i gunđa dobroćudno): Pa je li mi čudo što noću padam s nogu? (viče): Gospo’n-Tajrone! Gospo’n-Džejmi! Dolazite na ručak!

ANDRO/EDMUND
Kakva prostakuša!

(Andro grabi bocu i naliva sebi piće. Zatim čeka Ognjenov šlagvort, ali Ognjen ne dolazi.)

JULIJA
Ognjene!

OGNJEN
Izvinjavam se.

(Ognjen pravi buku prije nego što uđe, a to je Andru šlagvort da sakrije bocu i uzme knjigu. Ognjen ulazi u scenu. Što je Ognjen gori, to je Andro bolji.)

OGNJEN/DŽEJMI
Jednu si na brzinu ispraznio, a? Ne foliraj, Mali. Od mene nisi bolji glumac.

JULIJA
Življe malo. Ovo je tek drugi čin, Džejmi je dobro raspoložen.

ANDRO/EDMUND
Priznajem. Iskoristio sam priliku i istresao jednu.

OGNJEN/DŽEJMI
Tako te volim.

JULIJA
Spusti mu ruku na rame, Ognjene.

OGNJEN/DŽEJMI
(spušta mu ruku na rame): Tako te volim. Zašto bi me lagao? Mi smo… (zastajkuje, ne može da se sjeti)

JULIJA
(suflira): Na kraju, neki drugovi, zar ne?

OGNJEN
Da, izvinjavam se. (Edmund): Mi smo, na kraju, neki drugovi, zar ne?

ANDRO/EDMUND
Nisam bio siguran da to ti dolaziš.

OGNJEN/DŽEJMI
Bio sam na pola puta kad je Keti –

JULIJA
(suflira): Kejtlin.

OGNJEN/DŽEJMI
Stala da zapomaže.

JULIJA
Otvori se, Ogi.

OGNJEN
(zastaje, umorno trlja oči): Izvinjavam se.

SANJA
(suflira): Naša divlja irska ševa!

OGNJEN/DŽEJMI
Trebalo je da bude spikerka na željezničkoj stanici.

(Božo ustaje i polako odlazi, ne može više da gleda taj prizor. Prati ga Peko.)

ANDRO/EDMUND
To me je i natjeralo da pijem. Što i ti ne trgneš jednu dok smo sami?

OGNJEN
Ja ne znam što sad ide.

JULIJA
Nema što, ajde da se vratimo na onu scenu između Tajrona i Meri, gdje Džejmi nema nekih replika.

OGNJEN
Ne, nema potrebe, samo mi treba minut.

JULIJA
Molim vas. Vaso, Emina.

(Ulaze Vaso i Emina. Ognjen je nezadovoljan, sobom prije svega, ali sluša što mu se kaže.)

Scena 15

Ognjen, Vaso u ulozi Nikole i Emina u ulozi Ive. Noć je. Ognjen i Emina su zagrljeni. Svo troje su van sebe od alkohola i droge. Ognjen jedva ide i pridržava se za Eminu, a Nikola neartikulisano viče.

OGNJEN
Utišaj, Džoni, života ti. Probi mi uši.

VASO/NIKOLA
A?

OGNJEN
Je l’ sjećaš li se onoga kad je profesor htio da raspusti klasu?

VASO/NIKOLA
A jesmo bili baš zaređali, brate.

SANJA
(upada): Oprostite, odakle mi znamo ovo?

JULIJA
Kako to misliš?

SANJA
Andro nije bio tu, ti nisi bila tu.

JULIJA
Neka bude da je Nikola poslije ispričao Andru.

SANJA
To je toliko proizvoljno.

JULIJA
Ne pravi slučaj đe ga nema. Idemo dalje. Izvinite.

VASO/NIKOLA
A jesmo bili baš zaređali, brate.

EMINA/IVA
Niko nije išao na predavanja. Na vježbama svi ili pjani, ili mamurni.

OGNJEN
Možda je i trebalo da nas raspusti.

EMINA/IVA
Ti to ozbiljno?

VASO/NIKOLA
Pa što bismo sad bili?

OGNJEN
Ja advokat, vjerovatno.

VASO/NIKOLA
E pa, zbog tvojih nesuđenih klijenata mi je milo što su se spasili.

OGNJEN
Što? Misliš da ne bih bio dobar advokat?

EMINA/IVA
Za advokata ne znam, ali znam kakav si glumac.

OGNJEN
Ja ne znam.

VASO/NIKOLA
Ne seri, pa što te svi zovu svuđe deset puta više nego nas?

EMINA/IVA
Zato što je ovako lijep.

OGNJEN
Ako je to jedini razlog…

EMINA/IVA
Stvarno, Ogi, ne seri.

VASO/NIKOLA
Koji ti je kurac, brate?

OGNJEN
A da sam postao advokat, sad bih lijepo radio s tatom. To ti je sve bilo već isplanirano, znaš. Da ja naslijedim očevu kancelariju. Pa śutra očevu kuću. Vjerovatno bih i njegov auto vozio. I oblačio se kako on kaže, jer „niko nema takav ukus za odijela“! A tek za cipele!

VASO/NIKOLA
Ti u odijelu svaki dan? Nezamislivo.

EMINA/IVA
Zgodan!

OGNJEN
Nećemo valjda opet o izgledu?

EMINA/IVA
Ja ne znam što je ovo noćas. Što god kažem, pogrešno je.

OGNJEN
Vidi sad nju. Ko ti je to rekao?

EMINA/IVA
Izvini, molim te, što nisam savršena kao tvoja Julija.

OGNJEN
Nije ona moja Julija.

EMINA/IVA
Možda bi trebalo da bude. Kako je samo gledaš.

OGNJEN
Umišljaš.

VASO/NIKOLA
Ne umišlja, brate. Radi koga bi drugoga do sad izigravao strejtaša cijeli proces?

OGNJEN
Julija mi je samo –

EMINA/IVA
Naaaajbolja drugarica na svijetu, znamo. Drugarčina samo takva.

OGNJEN
(sjetno): Bila.

(Ne znajući kako drugačije da prekine razgovor, Ognjen nasrće na Eminu i oni se ljube, hvataju. Nikola se osjeća isključeno, pa im se pridružuje. U sred svega toga je Ognjenu muka, i on otrčava sa scene da se ispovraća, a Vaso i Emina nastavljaju da se ljube. Ognjen se vraća, pa ih gleda.)

EMINA/IVA
(Ognjenu): Dođi.

OGNJEN
Neću.

EMINA/IVA
Ne seri, dođi.

(Ognjen se dovlači do njih. Nastavljaju da se ljube. Ognjen odjednom opaža da Božo stoji tu i gleda ih, zgranut. Ognjen se jedva oslobađa Vasa i Emine, koji takođe postaju svjesni situacije i ne znaju što da rade.)

OGNJEN
Deda… Ja… Malo smo popili, pa… Nismo mi ništa… Ja sam samo… Ja… Deda? Reci nešto.

BOŽO
Ti si bolestan.

OGNJEN
Deda…

BOŽO
Ovo je taj tvoj san, je li? Zbog ovoga sam ti se posvađao s ocem? Je li? Zbog ovoga sam te branio, i primio te u kuću, i svakome ko me je upozoravao da se besprizorno ponašaš govorio da gleda svoja posla? Da bi se ti pretvorio u ovo? Pogedaj se na šta ličiš. Ne možeš da stojiš. Oči su ti krvave. Majica ti je ispovraćana.

(Ognjen, poput djeteta, briše majicu rukavom)

Sve su ti otac i majka bili u pravu. Sve! I gore je nego što su mislili. A ja nisam htio to da vidim. „Moj unuk? Nema šanse!“ Kakva sam ja budala.

OGNJEN
Nisi. Nisam ovo ja. Pokazaću ti to. Kunem se.

BOŽO
Nemaš ti što više meni da se kuneš. Samo sam htio da se ugasi taj mrak u tebi. Ali džabe. Umjesto da pomognem, odmogao sam. To neka bude moja sramota.

OGNJEN
Deda.

BOŽO
(govori sve teže): Nisi ti više mali, Ognjene. Dosta si kod đeda bio. Pa se lijepo spakuj i idi da živiš sam. Pa čini što god oćeš od sebe. Ja sam završio. Dijete moje!

(Božu je loše. Ognjen pokušava da mu priđe, ne bi li ga pridržao, ali ga Božo tjera od sebe. Jedino što Božo hoće je da ode. Zakorači korak, dva, pa se sruši na pod. Ognjen pritrčava, pokušava da ga prodrma, ali Božo ne reaguje. Nikola i Iva ne znaju što da rade.)

OGNJEN
(tupo, još uvijek nesvjestan situacije koja je za njega nepojmljiva): Deda. Deda. Nemoj, molim te. Deda, nemoj molim te.

Scena 16

Božova komemoracija. Peko silazi u publiku i stavlja buket cvijeća na Božovu stolicu. Vaso drži govor za mikrofonom.

Andro drži Juliji ruku na rame.

Ognjen tokom cijele scene neutješno plače, otvorio se taj ponor i ne može da se zaustavi. Julija ga uzima za ruku.

VASO
Nije se u ovome pozorištu mogla odigrati predstava, a da čiko Božo nije sjedio tu, na svome mjestu, i sve pomno pratio. Nije bilo pozorišnog kritičara, niti bilo kojeg čovjeka iz struke čijeg smo se suda bojali koliko njegovog. Igraš scenu i ne možeš da ne pogledaš dolje put njega, da mu vidiš izraz lica. Ako se smiješi, moraš da paziš da ne počneš da šmiraš koliko poletiš od sreće. Ako je ozbiljan, gaziš još, dalje, dok mu ne izmamiš osmijeh. A ako, ne daj bože, krene da kašljucka, ili da se uzvrpolji – e, tu znaš da si se nagrdio. Nikad me to kašljuckanje nije prevarilo. Hvala ti, čika Božo, što si bio mjerilo našega znanja i našega srca.

(Vaso se poklanja. Izlazi Peko za mikrofon, mračan, svečan, tužan.)

PEKO
Sedamdeset godina mi je Božo bio najbolji drug. Pedeset i dvije kum. Znamo… odnosno, znali smo jedan drugog u prste. Kad smo dobili unuke, društvo je imalo običaj da nas ujutro izbjegava kad nas vidi u pjacu. Pušte nas da śednemo jedno uru sami, da se siti ispričamo o tome kako nema takvih unučadi ka što su Ognjen i Julija, pa nam se onda pridruže. Ognjen mu je bio cijeli svijet. Kako je samo bio ponosan na njega kad je prvi put zaigrao ovđe, na ovim daskama! Sve mi je govorio: „Peko, biće nešto od ovoga moga malog“. A džaba mi je pričao, vidio sam ja to i sam, ali eto, njemu je bio merak da kaže, pa sam ga ja s merakom i slušao. „Dobar mi je ovaj mali, u dušu je dobar“, tako je govorio.
Ovo pozorište će uskoro da ima svoju posljednju premijeru, poslije koje će na jedno putovanje. Ali će da se vrati. I biće ljepše i jače. Jače, zato što će da ga vode nove snage. A Božov unuk Ognjen će da bude jedna od njih. Ja sam siguran da će Božo, na neki svoj način, vazda ostat ovđe sa nama, da gleda uspjehe njegovog Ognjena i da meni neđe, iz prikrajka, kaže „dobro ti je ovo, kume“, da se i ja osjetim kao da sam za vazda dio ovoga. Kume, neka ti je laka crna zemlja.

(Komemoracija završava, ali Ognjen je i dalje neutješan, Pekov govor ga je rasturio. Prilaze mu Vaso i Emina u ulozi roditelja.)

VASO/OTAC
Ajmo kući, sine.

(Ognjen odmahuje glavom)

EMINA/MAJKA
Nemoj noćas sam u tu kuću.

VASO/OTAC
Ajde. Idemo.

(Ognjen im okreće leđa i odlazi na suprotnu stranu. Oni bespomoćno gledaju Juliju, čekaju riječ utjehe koja od Julije ne dolazi, jer ona njih krivi za sve.)

Scena 17

Julija, Andro, Vaso, Emina na probi.

EMINA
Ovo više ovako ne ide. Mi treba da smo uveliko u progonima ako mislimo da stignemo za premijeru.

JULIJA
Znam.

ANDRO
Možda da nastavimo sa našim scenama, da to učvrstimo, pa kad se Ognjen pojavi, da odmah krenemo u progone.

EMINA
A gdje će onda Ognjen da bude u odnosu na nas? Na što će da liče ti progoni?

JULIJA
Dobro. Evo. Što vi predlažete?

VASO
Pa mislim, u ovoj situaciji, da treba da razmislimo o drugom glumcu.

EMINA
Oprosti Vaso, ja još nisam čula da jedan glumac, profesionalac, ostavlja ulogu deset dana pred premijeru zato što mu je umro đed.

VASO
To je tačno.

ANDRO
Da budemo iskreni, bio mu je više od đeda.

JULIJA
Bio mu je cijeli svijet.

EMINA
Uz svo dužno poštovanje, i meni je majka bila cijeli svijet, pa smo je sahranili u tri, a ja sam igrala predstavu u osam.

ANDRO
Nismo svi isti, Emina.

EMINA
E baš ti fala, Andro, za tu veliku mudrost.

ANDRO
Samo kažem. Ja se prvi ljutim na Ognjenova glupiranja. I smatram da mu previše toga prolazi na šarm, a da mu to u stvari ne čini nikakvu uslugu, iako se možda njemu tako čini.

VASO
Ali?

ANDRO
Ja ovu predstavu ne bih pravio bez njega, pa vi kako oćete.

EMINA
A što ako se ne vrati? Ili ako bude neupotrebljiv?

ANDRO
Ne bih je pravio, po cijenu da se odloži. Ili da je ne bude.

EMINA
Jesi ti lud?

ANDRO
Što? I onako svi praktično volontiramo, iz ljubavi prema čika Peku i prema ovoj kući.

VASO
Realno, neće bit neke finansijske štete i da se otkaže.

ANDRO
Nije ovdje samo pitanje što je nekome umro đed. Ja stvarno mislim da je Ogiju potrebna pomoć. Ozbiljna, stručna pomoć. I ne bih sebi oprostio da mi budemo ti koji će da ga gurnu u ponor tako što ćemo ga ostavit bez uloge u ovakvom trenutku.

EMINA
Pozorište iznad svega, Andro.

ANDRO
Ja sam svoje rekao. Biće kako vi odlučite i ako hoćete da radimo bez njega, ja sam tu. Ali sam morao da kažem.

JULIJA
Ja sam saglasna.

VASO
I ja, vala.

EMINA
Ma saglasna sam i ja, u pičku materinu. Ali mi je žao.

(Ulazi Ognjen. Sjenka od Ognjena, zapravo.)

ANDRO
Evo ga!

OGNJEN
(lažno, otužno euforičan): Ajmo, idemo!

Scena 18

Fragmenti scena iz „Dugo putovanje u noć“. Ognjen je tu, radi, dosta mu dobro ide. Ponekad zapne sa replikom, ali se brzo vrati.

Sve funkcioniše do scene između Džejmija i Tajrona u prvom činu.

OGNJEN/DŽEJMI
Ja nisam ni želio da budem glumac. Ti si me natjerao na pozornicu.

VASO/TAJRON
Lažeš! Nisi ni prstom mrdnuo da stvoriš neku drugu egzistenciju. Prepustio si meni da ti nađem posao, a ja sam uticajan jedino u pozorišnim krugovima. Ja te natjerao? Pa, dobro, koji te je to drugi posao privlačio sem dangubljenja po kafanama? Ti bi mirne duše pristao da cijelog života ležiš na meni i da me isisavaš kao parazit. Najzad, kolike sam pare straćio na tvoje školovanje, a ti što si uradio? Letio si sramno iz svakog koledža u koji bi se upisao!

OGNJEN/DŽEJMI
Ne prekopavaj, molim te, po toj buđavoj istoriji!

VASO/TAJRON
Ništa ne bih rekao da si bar jednom pokazao trunku zahvalnosti. Ali meni je jedino hvala to što me ismijavaš kao bezočnu ciciju, i što se rugaš mom pozivu, a i svemu ostalom na svijetu — izuzev sebi.

OGNJEN/DŽEJMI
To nije tačno, tata. Samo što se ne čuje kad psujem samoga sebe. (Ognjen zastajkuje, odaje da mu je teško)

VASO/TAJRON
„Nezahvalnosti, korove najgori!”

OGNJEN/DŽEJMI
(pretiho): Dobro, tata. Ja sam propalica. Pristajem da budem što god hoćeš, samo neka prestane svađa.

JULIJA
Dobro je. Ujutro proba kostima. Nakon toga radimo prvi progon.

Scena 19

Julija, Vaso u ulozi kompozitora, Emina u ulozi kostimografa.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
Držala sam se nijansi bijele, kao što smo rekle. Bijela, bež, blijedo roze. Baš će da izgledaju kao duhovi na samom kraju predstave. Što ćeš sa Merinom vjenčanicom na kraju? Presvlačimo li je?

JULIJA
Neka je samo nosi preko ruke.

VASO/KOMPOZITOR
Iako se igramo američkom muzikom s početka dvadesetog vijeka, ja sam mislio da četvrti čin svakako ide uz Betovenovu „Patetique“. Prepoznatljiva je, daje tu atmosferu sjete, lijepo će se uklopiti.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
I ja sam mislila da Džejmi u četvrtom činu nosi kratki crni kaput.

JULIJA
Logičnije je da ga nosi Edmund.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
Da, ali Džejmi je taj koji u potpunosti prihvata taj svoj mrak i nemogućnost izlaska iz njega.

JULIJA
Nije nemoguće izaći. Samo treba naći ključ.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
Zar nisi rekla da je pravi Džejmi otjerao samog sebe u grob u roku od dvije godine?

JULIJA
Niko neće nositi crni sako. Okej?

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
Važi. Izvini.

JULIJA
Ne, taman posla. Izvini ti. Ima smisla to što kažeš. Evo, razmisliću.

EMINA/KOSTIMOGRAFKINJA
Ostaviću ti ga tu.

JULIJA
Hvala vam oboma. Odličan ste posao odradili.

(Izlaze Vaso i Emina.)

Scena 20

Julija je sama već neko vrijeme. Razgleda skice, nešto bilježi, pa pokušava da pozove nekoga telefonom, ali taj neko se ne javlja.

Ulazi Ognjen. Trijezan, ali slomljen. Spušta se pored Julije, stavlja joj glavu na krilo i leži tu, sklupčan.

JULIJA
Imaš li ti uopšte predstavu koliko ja tebe volim? Ne mislim to, „najbolja drugarica“, „drugarčina“ i slične gluposti. Ne znam ni kako mislim. A možda nije ni važno… Znam samo da postojiš ti, a onda deset praznih mjesta, pa čitav ostali jebeni svijet. Čini mi se da oca i majku toliko ne volim, koliko tebe. A onda shvatim da misliš da te ne voli niko, ili još gore, da ti ljubav ne zaslužuješ, i dođe mi da umrem. Da ti, ti koji svakoga voliš potpuno čistim srcem, kao da nikad nisi odrastao, ti koji zaslužuješ sve na ovome svijetu, možeš da misliš da nisi za ljubav! Kako? Kako je to moglo da se desi? Jesu li se to tvoji baš tako posrali na tebe, ili se desio neki klik u toj tvojoj duši koji ti ne dozvoljava da posložiš stvari onako kako treba? I onda se pitam što ja mogu da uradim. Što sam mogla, a nisam. Koje su to riječi koje nisam izgovorila, a trebalo je. Gdje je taj prekidač za svjetlo koji sam mogla da uključim, a nisam. Je li trebalo da te izvučem za uši, Ogi, umjesto što sam te pustila niz tu vodu, da dotakneš dno, i sad molim boga da ćeš da isplivaš? Nauči me. Nauči me kako da ti pomognem.

(Ognjen dugo ćuti, pa zaćuti i Julija. Čeka ga da nešto kaže. On se pridiže i ljubi je. Njih dvoje vode ljubav, a zatim se dugo grle.)

JULIJA
Ćutiš.

OGNJEN
Zato što sam srećan.

JULIJA
Krupna je to riječ. Što uopšte znači?

OGNJEN
Ne znam. Ali je istina.

(Još jednom je privlači sebi, ljubi. Ponovo vode ljubav.)

Scena 21

Jutro. Ognjen i Julija leže zajedno. Julija spava, Ognjen je budan, zagledan u prazno.

Ognjen ustaje, vodeći računa da je ne probudi, polako se oblači, pa ugleda onaj crni sako koji je ostao tu. Posmatra ga neko vrijeme. Zatim ga oblači. Odlazi sa scene.

Julija se budi, traži ga. Vidi da nema sakoa i postaje uznemirena. Oblači se. Ulaze Vaso, Emina i Andro u kostimima.

VASO
Oho, ko je to u garderobi od juče?

(Andro shvata značaj Vasovih riječi. Potvrđuje ga Julijina smušenost.)

JULIJA
Odlično izgledate. To je to.

EMINA
Gdje je Ognjen? Eno krojačica sjedi skrštenih ruku i čeka njega.

VASO
Što mu je sad koji đavo? Bio je redovan ovih dana.

(Julija nalazi svoj telefon, pa pokušava da dobije Ognjena. Niko se ne javlja. Sa zvučnika se čuje „Pathetique“.)

JULIJA
(viče): Ugasi to!

(Muzika prestaje)

VASO
Što ti je, Julija?

JULIJA
Ne znam.

EMINA
Ništa se neuobičajeno ne dešava.

VASO
Da mu odem ja kući da ga budim?

EMINA
Sad ćemo još i time da se bavimo, je li?

JULIJA
Pođi, Vaso.

(Vaso ne stiže da pođe, jer ulazi Peko. Namršten. Crn. Prije nego što iko shvati o čemu se radi, Juliji je sve jasno i pada u očaj.)

TREĆI ČIN

Scena 22

Sadašnjost. Na sceni su Julija, Sanja, Andro, Vaso, Emina. Sanja je u suzama, ostali joj pričaju.

ANDRO
Otac ga je našao kako visi. U crnom sakou iz naše predstave.

VASO
Sahranili smo ga u njemu.

EMINA
I pozorište zatvorili sahranom, umjesto premijerom.

VASO
A kakva je to sahrana bila!

EMINA
Za pamćenje.

VASO
Peko nikad više nije htio da uđe u pozorište. A kapitalni budžeti i fondovi nisu došli ni iduće godine, niti narednih osam.

SANJA
Sve dok Andro nije riješio da potegne. (ljubi ga)

ANDRO
Ljudi. Ubićete me. Ali ja sam od ovoga bolestan. I dalje mislim da je trebalo da radimo nekog klasika.

JULIJA
Nećemo te ubiti. U pravu si.

SANJA
Nije. Ti si bila u pravu. Nije ovo pozorište smjelo da se vrati u život bez Ognjena.

VASO
I ja tako mislim. Ognjen bi poludio da je ovo morao da propusti.

ANDRO
Što nam je, tu nam je. Spremni smo i idemo pred publiku.

SANJA
Jesi li ti spremna?

JULIJA
Potpuno.

ANDRO
Ajmo onda.

(Staju u krug, spajaju ruke na sredini)

VASO
Za Ogija?

SVI
Za Ogija!

Scena 23

Prazna scena se pretvara u scenografiju „Dugog putovanja u noć“. Prostorija je polukružna. Na obruč je namontiran zid koji opasava pola kruga, čija je unutrašnjost okrenuta publici. Zid je napravljen od gustog tila, koji zbog svjetla daje utisak čvrstog bijelog zida. Namještaja je veoma malo. Jedini ukras na zidu je uramljeni portret Viljema Šekspira.

Julija i Sanja uvode Peka, koji je veoma star i jedva se kreće, i pomažu mu do njegovog mjesta. Na Božovom mjestu je još uvijek buket cvijeća.

Ulazi Emina obučena u Meri, pretvara se da svira klavir i počinje Betovenova „Pathetique“.

Ulaze Vaso i Andro, sijedaju za sto, piju, igraju karte. Svjetlo pada i til postaje proziran.

VASO/TAJRON
Da, sasvim je sigurno da u tebi ima pjesničke žice. Ali skroz je bolesna ideja da nisi nikome potreban i da si zaljubljen u smrt!

ANDRO/EDMUND
(sarkastično): Pjesničke žice. Nisam bio kadar da ti dočaram čak ni najmaglovitiju predstavu o onome što sam htio da ti kažem. Samo sam mucao. A to je najviše što ću i ubuduće moći. Mislim, ako ostanem u životu. U svakom slučaju, biće to bar vjerodostojan realizam. Mucanje je urođeno nama, ljudima magle.

(Pauza. Onda obojica skaču uznemireno, jer se spolja čuje neko kršenje, kao da se neko spotakao i pao na stepenicama pred kućom. Iza tila se vide obrisi Ognjena, koji izgleda kao duh. Andro se osmehuje.)

Aha, to zvuči kao odsutni brat. Mora da se opasno nakitio.

VASO/TAJRON
Ona bitanga. Uskočio je u poslednja kola, prokleta da su. (Staje na noge.) Vodi ga na spavanje! Ja odoh na verandu. Kad je pijan jezik mu je kao u zmije.

(Vaso izlazi. Čuje se tresak vrata. Ulazi Ognjen u kratkom crnom kaputu, igra veoma pijanog Džejmija, nesigurnog na nogama.)

OGNJEN/DŽEJMI
Hola-la! Hola-la!

ANDRO/EDMUND
Hajde, ne galami!

OGNJEN/DŽEJMI
O, zdravo, Mali. (Savršeno ozbiljno): Pijan sam kao zemlja.

ANDRO/EDMUND
(suvo): Baš ti hvala što si mi otkrio tu veliku tajnu.

OGNJEN/DŽEJMI
(ceri se blesavo): Nepotrebno Obavještenje Broj Jedan, a? (Saginje se i dlanom čisti koljena na pantalonama.) Imao sam krupnu saobraćajnu nezgodu. One stepenice pred kućom naletjele na mene. Onako mučki, iz magle. Trebalo bi tamo postaviti neki svetionik. A i ovdje je mrak. (Mršteći se): Što je ovo, koji đavo? Mrtvačnica? Daj malo svjetlosti, da vidimo s kim imamo posla. (Povodeći se, ide ka stolu, i usput recituje Kiplinga):
“Gaz, gaz, gaz na, rijeci Kabul,
gaz na rijeci Kabul skriva mrak.
Užeta drž’ se samo, stići ćeš sigurno tamo,
na drugu stranu gaza kog skriva mrak.”

(Svi osim Ognjena izlaze svi iza zida, pretvarajući se u duhove. Ulazi Julija, staje ispred njega.)

OGNJEN
Valja li?

JULIJA
Aha.

OGNJEN
Ali?

JULIJA
Ognjen je bio strastveniji.

OGNJEN
Dobro. Idući put ću još nagaziti.

JULIJA
Hvala što se ne ljutiš.

OGNJEN
Zbog čega?

JULIJA
Zbog stalnog upoređivanja.

OGNJEN
Razumijem.

JULIJA
Odličan si. Stvarno.

OGNJEN
(s osmijehom): Hvala.

(Julija hoće da ode, pa se predomisli, gleda ga dugo)

JULIJA
Ogi?

OGNJEN
Hm?

JULIJA
Jesi li srećan?

OGNJEN
Kako to misliš?

JULIJA
Tako. Jednostavno. Jesi li srećan?

OGNJEN
Ja ne znam ni što to znači.

JULIJA
Ne znam ni ja.

(Julija mu poljubi obraz, pa izađe.)

SANJA
(dobacuje): Ogi! Reci još onu jednu Džejmijevu repliku!

OGNJEN
Koju?

SANJA
Onu kad recituje Rosetija!

OGNJEN
Važi! (okreće se publici) Vidi mi lice. Ime mi je Moglo Je Biti; Zovu me i Svršeno, Prekasno il’ Zbogom.

(Poklanja se.)

KRAJ