“Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” u selu Crna Gora Donja

Sinoć je u Crnogorskom narodnom pozorištu održana podgorička premijera predstave “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja, po kultnom tekstu hrvatskog pisca Iva Brešana, i moram da priznam – rizikujući da mi se naljute prijatelji iz pozorišnog svijeta koje sam dosad gledala u mnogim predstavama – da ne pamtim kad sam ovoliko uživala. Ovo je u svakom pogledu bila predstava po mom meraku. Prije svega, tekst je zaista fenomenalan i od trenutka kad krenu da adaptiraju originalnog Hamleta replike postaju genijalne, situacije postaju genijalne, i slijedi sat vremena neprestanog smijeha. Zatim, glumci su bili sjajni i prosto me grize savjest da ikoga izdvajam, ali moram – mog drugara Dušana Kovačevića u ulozi Joca koji glumi Hamleta, i Dejana Ivanića kao učitelja, a bogami i Sima Trebješanina kao kralja. Mislim da smo ih hiljadu puta prekinuli ovacijama, sve je bilo prelijepo, tako da sam sinoć konačno bila u prilici da zamalo doživim savršeno pozorišno iskustvo kakvo nam je svima prijeko potrebno.

Kažem zamalo, jer se nažalost “Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja” sinoć igrala u selu Crna Gora Donja, čija mentalitetska obilježja znaju i te kako da zasmetaju u pozorištima, bioskopima, i drugim mjestima koja iziskuju koncentraciju i pažnju.

Vjerujem da je svima poznato kako je u podgoričkom Cineplexxu nemoguće u miru odgledati film zato što dio publike smatra sasvim prihvatljivim da tokom projekcije telefonira, dopisuje se, ili glasno razgovara. E pa isto, izgleda, važi i za pozorište jer je do mene, na veliku žalost cjelokupnog sedmog, osmog i devetog reda, sjeo bračni par koji je sinoć imao baš mnogo toga da kaže. Šaputanje, naravno, nije dolazilo u obzir, već se govorilo nešto tišim normalnim glasom, a to je izgledalo manje-više ovako…

Padaju svjetla, predstava počinje, a oni svaki čas imaju nešto jedno drugome da saopšte. Računam, zahuktaće se predstava, pa će i oni prestati, ali zađavola, izlazi glumica u gledalište (odatle počinju replike u komadu) i gospođa se okreće mužu da glasno pita je li ovo, zaboga, ona iz “Budve na pjenu od mora”! Tu računam da smo nadrljali, jer prepoznajem bar još tri glumca koja su se pojavljivala u toj seriji, i pri tom padam pomalo u depresiju jer su svi oni aktivni pozorišni glumci, pa mi je nekako žao da ih u teatru po serijama prepoznaju. Ali dobro. Sreća nas posluži makar s te strane, jer jedan od glumaca u predstavi nosi brkove pa ga nisu prepoznali, a ostale ne pominju kroz tu priču. Međutim, jedna od glumica – smatraju moje komšije – ima iritantan glas, ovo je ovaj, a ovo onaj, ovaj je ovakav, a onaj onakav.

A osim što smo svi u redovima sedam, osam i devet saznali sve što uvaženi bračni par misli o predstavi i njenim izvođačima, možemo vam dati i detaljan opis kako zvoni koji od njihovih telefona. Gospođa ima dva, gospodin jedan (ili se samo jedan oglašavao). Prvo je zvonio njen koji, kako to obično biva, nikako nije mogla da pronađe u torbi. Dok je ona tražila, muž ju je glasno opominjao da ga ugasi, a kad ga je (na opštu radost okoline) konačno našla i prekinula vezu, okrenula se meni i jednako glasno rekla: “Ja sam mislila da ovdje nema dometa.” Ja se nisam okrenula da uvažim to opravdanje i da simpatiziram s njenom nevoljom, jer sam u tom trenutku jako željela da čujem što govore na sceni, pa je ona ponovila da je mislila da nema dometa, pa kad je vidjela da neću da se okrenem, vidno se uvrijedila. Ali tu je, naravno, počeo da zvoni suprugov telefon. I on je ugasio zvono, ali pazite sad otkrovenja – gospođa svoje nije ugasila, već ga je stavila na vibraciju, a pozivač je bio uporan. Njen telefon, uredno vraćen u tašnu, sada uporno vibrira, pa ga gospođa ponovo traži, ljudi počinju da negoduju, a ja izgovaram sudbonosno: “Što je ovo noćas, brate mili?!”, na što gospođa gubi živce i toliko je uvrijeđena da se – pazite sad ovo – javlja na telefon! Javlja se i sagovorniku ljutito saopštava da prestane da je zove, dodajući ironično: “Evo se ovi okolo nerviraju.”

I tu sam zapravo došla do važne spoznaje. Nije problem u gospođi i gospodinu, problem je u drugima. Prije svega, u Crnogorskom narodnom pozorištu koje – sram ga bilo! – nije stavilo dovoljno jake ometače, jer da je pozorište odradilo taj svoj posao, ne bi niko očekivao od gospode u publici da svoj palac deranžiraju do te mjere da pritisnu po jedno jedino dugme i ugase svoje proklete telefone! Takođe, da publika nije tako netolerantna i uobražena, gospoda ne bi došla u situaciju da se osjećaju neprijatno zbog telefona koji zvone (tuđom krivicom), pa sva sreća što nijesu primijetili da su nam smetali i njihovi stalni glasni komentari o predstavi, jer bi u tom slučaju bili primorani da čast odbrane tako što će se sa svima posvađati, pa možda čak i da demonstrativno napuste salu, čime bi im veče bilo nepovratno upropašteno.

U zaključku, ja ću još jednom poći da odgledam ovu divnu predstavu, u nadi da ću sljedeći put imati više sreće i uspjeti da čujem sve. Takođe, zaključujem da možemo da se ljutimo koliko hoćemo na predstave i filmove koji se rugaju stereotipima o Crnogorcima i da pričamo kako su nas obrukali – zaslužili smo ih! Brukamo mi sami sebe svakodnevno tom neshvatljivom ležernošću prema svemu i svakome, i zato su nam rijeke pune smeća, zato su nam klupe u parkovima polomljene, zato pola nas nema sve zube, i zato u nacionalnom teatru nema dovoljno jakog ometača koji može da stane na put našim užasnim, nesnosnim mobilnim telefonima. I zato još dugo nećemo biti ništa više od sela Crna Gora Donja, ma koji najnoviji model iPhonea nosili u džepovima i tašnama.